Rečnik marksističkih termina

Ideologija

Dok se najčešće u konvencionalnom smislu pojam ideologije koristi kao „pogled na svet“, u savremenom političkom diskursu se ona koristi za razdvajanje linija političkih partija. Pojam „ideologije“ zauzima ključnu poziciju u istoriji marksističke misli. Pojam je prvi koristio Antoan Destit d’ Trejsi 1796., spajajući –logy/logos i –ideo i time je dobio „nauku o idejama“. Međutim, prvi put se, u Marksovom eseju „Nemačka ideologija“, pojam ideologije nalazi kao đule u marksističkom topu.

Marks „Nemačkom ideologijom“ referiše na preterano investiranje u domenu „čiste misli“ umesto u svet konkretnih materijalnih odnosa i uslova. Marks je svoj metod suprostavio takvom stanovištu:

U direktnom kontrastu nemačkoj filozofiji koja se spušta sa neba na zemlju, mi se uzdižemo sa zemlje na nebo. To znači, mi ne polazimo od onoga što ljudi govore, maštaju, zamišljaju da bismo došli do ljudi od mesa i krvi. Mi polazimo od realnih, aktivnih ljudi i na osnovama njihovih realnih životnih procesa mi demonstriramo razvoj ideoloških refleksa i ehoa ovih životnih procesa.“

Idealistička filozofija mladih hegelijanaca, grupe koju su činili Maks Stirner, Bruno Bauer, Ludvig Fojerbah između ostalih, je u svojim namerama i svrhama bila nazadna. „Život nije determinisan svešću, već svest životom (….) tamo gde spekulacija završava – u realnom životu – tamo pozitivna nauka počinje: predstavljanjem praktične aktivnosti, praktičnih procesa razvoja ljudi. Prazna priča o svesti prestaje, a realno znanje zauzima njeno mesto.“

U ovom radu Marks cilja posebnu misao, misao posthegelijanske spekulativne filozofije. Međutim, Marksova kritika „Nemačke ideologije“ takođe sadrži kritiku ideologije uopšte kao način slepila za realno, za materijalne uslove. Sa Engelsom pojam dobija grubo govoreći ekvivalent „iskrivljene svesti“, na primer iskrivljena svest radničke klase mistifikovana idejama dominantne klase, buržoazije. Lukač 1923. objavljuje „Istorija i klasna svest“, knjiga koja je pisana bez čitanja „Nemačke ideologije“ i drugih dela mladog Marksa. U ovom tekstu koji zasniva humanističku liniju Zapadnog marksizma; prevazilaženje otuđenja je, prema toj liniji, ključna tačka bega od samootuđujuće iskrivljene svesti pozitivističkog i empirističkog pogleda na svet buržoazije. Proletarijat je klasa koja treba da izvrši ovo preokretanje, a mehanizam bi bio rad generalizovane klasne svesti nastale u teoriji i praksi. Ali i Lukač je kao Engels prepoznao da je proletarijat mistifikovan buržoaskom ideologijom. Sintezom hegelijanizma i lenjinizma, on insistira o potrebi za revolucionarnom partijom i vođstvom koje je već napravilo rez sa „ideologijom“ i koja otelovljuje svest epohe. Lukač tvrdi da je prevazilaženje ideologije značilo napuštanje pozitivizma i empirizma nauka putem dijalektičkog mišljenja društvenog totaliteta.

Povratak humanizma i hegelijanizma mladog Marksa u Lukačevim radovima, zajedno sa kolapsom staljinizma, predstavlja esencijalan okvir za razumevanje intervencije Luja Altisera u marksitičku teoriju i za njegove argumente glede ideologije. Polemički pozicionirajući sebe u opoziciju marksističkom humanizmu, Altiser tvrdi da je Marks zasnovao nauku istorijskog materijalizma i da je stvaranje te nauke podrazumevalo epistemološki rez sa humanističkom i hegelijanskom ideologijom Marksove mladosti.

Mnoge definicije ideologije se mogu naći u Altiserovim delima, ali sve one dele mišljenje da ideologija prestaje da bude pomešana sa „iskrivljenom svešću“ i postaje kategorija koja se dopunjuje sa iskustvom življenja. Najpoznatija definicija ideologije se nalazi u eseju „Ideologija i državni ideološki aparati“, u kome ideologija biva definisana kao „predstavljanje imaginarnog odnosa individua prema njihovim realnim uslovima egzistencije“. Altiser ovde revidira svoju poziciju o ideologiji koju je zastupao u „Za Marksa“ i „Kako čitati Kapital“ gde je distinkcija između nauke i ideologije bila primarna. U eseju „Marksizam i humanizam“ (1964), Altiser je tvrdio da dok je socijalizam naučni koncept, humanizam je ideološki: „kada kažem da je koncept humanizma ideološki koncept (a ne naučni), tvrdim da dok on zaista predstavlja set postojećih odnosa, za razliku od naučnog koncepta on nas ne snabdeva sredstvima kojim bismo stekli znanje o njima, on nam ne daje njihove suštine“. Marks je došao do svoje naučne teorije istorije pokazujući da je okvir otuđenja ljudske suštine koji se nalazi kod Fojerbaha suštinski bio ideološki.

Altiserov cilj u ovom eseju je bio da pokaže kako je nauka napravila rez od ideologije. Putanja kasnijih Altiserovih pozicija o ideologiji kao polju prakse je bila otvorena: „ideologija je sistem (sa sopstvenom logikom i strogošću) predstavljanja (slika, mitova, ideja ili koncepata, u zavisnosti od slučaja) ukorenjenih u istorijsku egzistenciju i ulogu datog društva.“ Prema tome ideologija je „organski deo svakog društvenog totaliteta“ i sama ideja društva bez ideologije je ideološka misao. Uzimajući ovo u obzir, cilj „teorijske prakse“ bi trebalo da bude „transformacija ideologije u sredstvo promišljene akcije na istoriju.“

Upravo je ovde Altiserov rez sa shvatanjem ideologije kao „iskrivljene svesti“ najevidentnije. Ideologija nije nešto što zauzima mesto na nivou svesti. Ona je „temeljno nesvesna čak i kada predstavlja sebe u reflektovanoj formi“. „Ideologija zaista jeste sistem predstavljanja, ali u većini slučajeva ova predstavljanja nemaju ništa sa „svešću“: ona su obično slike ili ponekad koncepti, ali iznad svega su strukture koje se nameću većini ljudi, ali ne putem „svesti“.“

Osim metodoloških sličnosti, Altiserovo koriščenje „imaginarnog“ se mora razumeti u Lakanovom smislu.
U svojim ranim radovima, Lakan je uveo trodelnu distinckiju između realnog, imagiranog i simboličkog. „Realno“ se odnosilo na samu materijanu egzistenciju koju nije moguće predstaviti, „simbolično“ se odnosilo na označavanjem koje se konstituiše subjektovim ulaskom u jezik, a „imaginarno“ je predstavljalo fazu u kojoj subjekat prvi put pogrešno spoznaje sebe kao izolovanog otelovljenja širih društvenih odnosa. To je bila teza Lakanove poznate lekcije o „fazi ogledala“ koja je opisivala momenat kada dete vidi sebe u ogledalu po prvi put i identifikuje svoj ego u slici sebe kao konstituisane celine. U ovoj identifikaciji, nedostatak se nalazi u tome da budući da je dete ograničene kontrole nad motorikom, neomogućeno da u potpunosti doživi svoju celovitost „ego ideala“ koje je doživljeno u spekularnim slikama o samome sebi.

Lakanovo imaginarno je krucijalna komponenta Altiserove teorije ideologije. Za Lakana je spekulativno identifikovanje imaginarnog kao polja predstavljanja bilo neizbežno element egzistencije. Za Altisera je polje ideologije podjednako svuda prisutno i ono je domen u kojem svi praktični odnosi efektivno zauzimaju mesto.

Normalno, zlonamernicima ova rasprava i tematizacija ovog pitanja može da se učini kao nekakav puki akademski formalizam, debata koja nema uticaja na ‘realnost.
No, sve teorijske debate jesu deo realnosti i to često, upravo deo realnosti koji odsudno deluje na to kako doživljavamo samu realnost. Borba između ‘starozavetnog’ lukačevskog gledanja na ideologiju (kao na neku ‘iskrivljenu svest’ koja se mora ispravljati, peglati, zaobilaziti) i ‘novozavetnog’ altiserijanskog (koje je tvrdilo da ideologija (u jakom smislu) nije nikakav fenomen svesti, već deo društvenog tkiva koje uopšte omogućava društvu da se odvija) traje od sredine šezdesetih sve do danas i u velikoj meri će u budućnosti značiti razliku između pobede i poraza, odnosno otklona od uvida koji su, manje ili više, zasnovani na idealizmu nemačke filozofije XIX veka i čitave humanističke tradicije. Uvidi koje ova distinkcija nosi biće od presudne važnosti za buduće analize, kao i eventualni agitacioni rad.

Altiser kaže da (…) Ideologija dakle nije zabluda ili slučajna izraslina Istorije: ona je struktura suštinska za istorijski život društva. Uostalom, jedino postojanje i priznavanje nje­ne nužnosti može da nam omogući delovanje na ideo­logiju, na njemu transformaciju: ideologija kao instrument reflektovanja akcije na Istoriju.

Na nama ostaje da o ovome promislimo.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.