Teorija i Istorija

Centar, periferija i kriza sistema

/Prevela Ivana Zdravković, časopis Marksizam u svetu, 8-9/1986, Izdavački centar Komunist, Beograd (str. 63-71)./

 ★

Danas je uobičajeno reći da se kapitalizam nalazi u krizi: to čujemo kako od prijatelja, tako i od neprijatelja sistema. Verujem da se ta teza može braniti, ali pod uslovom da se na odgovarajući način pojasni značenje izraza kriza.

Pre svega, nužno je jasno reći da govorimo o ukupnom kapitalističkom sistemu, a ne o posebnoj zemlji ili regionu. Od najranijeg vremena svog neprekinutog postojanja, kapitalizam je uvek prevazilazio pojedine zemlje i regione, a sada je zaista globalni sistem.

Kad govorim o najranijem vremenu neprekinutog postojanja kapitalizma, imam uglavnom u vidu petnaesti i šesnaesti vek u Zapadnoj Evropi. Time ne želim reći da pre toga nije bilo kapitalizma ili da kapitalizam nije mogao otpočeti neprekinuto postojanje na nekom drugom mostu. Mislim da će biti korisno razmotriti, malo kasnije, oba ta stava.

Najranije primere onoga što bih smatrao pravim kapitalizmom nalazimo u nizu italijanskih gradova-država tokom srednjeg veka. Od svih tih gradova, Venecija je bila prva i prototip za one koji će se kasnije pojaviti. Geografski položaj Venecije — odvojenost od italijanskog kopna i strateška lociranost za trgovinu između istočne i zapadne polovine Sredozemlja i za njihovo osvajanje — dali su joj jedinstvenu mogućnost, koju je ona u potpunosti iskoristila, da razvije u suštini buržoasko i antifeudalno društvo koje je vekovima trajalo. Trgovina, gusarenje i ubiranje danaka bili su, razume se, osnove velikog bogatstva Venecije, ali njen kapitalizam nije bio čisto merkantilan. Venecijanska brodogradnja i proizvodnja oružja, apsolutno presudne za sam opstanak tog društva bile su kapitalistički organizovane i zapošljavale velik broj najamnih radnika, a politička i kulturna nadgradnja Venecije nagoveštavala je buržoasku epohu koja će doći, pri čemu je manje odražavala feudalni kontekst tadašnjeg vremena. Krajem srednjeg veka, niz drugih, u suštini buržoasklh gradova-država cvetao je u drugim delovima Italije; u nekima od njih (Firenca je vodeći primar) pojavila se veoma razvijena kapitalistička tekstilna industrija, sa svim pratećim znacima — sukobima između poslodavaca i radnika, političkom klasnom borbom. Dugoročno posmatrano, ti rani izdanci kapitalizma bili su odveć odvojeni i slabi da bi preživali u neprijateljskoj feudalnoj sredini. Ali oni nisu podlegli olako, već su za sobom ostavili bogato nasleđe privređivanja (na prlmer, dvojno knjigovodstvo), političke institucije i kulturna dostignuća, što je sve moglo da se preuzme i prilagodi potrebama atlantiskih kapitalističkih društava koja su se pojavila uoči geografskih otkrića u petnaestom i šesnaestom veku; ta društva su konaćno uspostavila kapitalizam kao vladajući svetski poredak za sledeća četiri veka.

Što se tiče mogućnosti da se pravi kapitalizam pojavio u nekom drugom deiu sveta (izvan Zapadne Evrope), očigledno je da se to u naućnom smislu ne može ni dokazati, niti odbaciti. Ipak, meni se čini sasvim prihvatljivo shvatanje koje polazi od toga da je postojalo nekoliko regiona sa razvijenim tržišnim odnosima i novčaanim privrednma, što su nužno pretpostavke za pojavu svestranog kapitalističkog poretka. Ne vidim razloga sumnji da jedan ili više od tih reglona — ukoliko bi za to imali vremena — ne bi ostvarili prodor, sličan onome koji je izvršen u Evropi. Stvar je u tome da za to nisu imali vremena iz niza razloga, uključujući odsustvo dominantnie centralizovane države, stanje u Zapadnoj Evropi je bilo povoljnije, te je taj region ranije startovao, pri čemu su dva aspekta tog ranijeg starta bili razvoj superiornije tehnologije u plovidbi i veća vatrena moć. To je, sa svoje strane, omogućilo Evropljanima da krenu u pljanku i osvajanje, zahvaljujući čemu su u svoje zemlje dovukli ogromna bogatstva, istovremeno ograničavajući ili potpuno uništavajući razvojni potencijal mogućih konkurentnih oblasti. Te konkurentne oblasti, umesto da budu zahvaćene nezavisnim procesom kapitalističkog razvitka,našle u se uključene — kao kolonije, zavisne teritorije ili kao ovakvi ili onakvi štićenici — u evrocentriran kapitalistlički sistem koji je počeo da se stvara. Tako je kapitalizam, onakav kakvim ga danas znamo, od svog najranijeg detinjstva bio dijalektičko jedinstvo centra koji nam sobom upravlja i zavisne periferije.

Činjenica da je kapitalizam, od samog svog početka, imao ta dva pola — njih možemo opisati na razne načine; nezavisnost i zavisnost, vladajući i potčinjeni, razvijeni i nerazvijeni, centar i periferija — bila je presudna na svakom stupnju njegovog razvitka u svim njegovim delovima. Pokretačka snaga je uvek proces akumulacije u centru, pri čemu sa periferna društva oblikuju pod kombinovanim uticajem prinude i tržišnih snaga, a sve to s ciljem da se podrede zahtevima centra i da služe njegovim potrebama.

Usled izrazite premoći pomorskog transporta i pomorske sile, prvi prodor, začet u Zapadnoj Evropi, uglavnom je pogodio obalne oblasti ostalih kontinenata i bližih ostrva. Taj način ekspanzije se i kasnije nastavio, ali je bivao dopunjavan, najpre postepeno, a posle uvođenja železničkih pruga u sve većim razmerama, prodiranjem dublje u kopno, njegovim osvajanjem i pokoravanjem novih populacija. Ono što je sledilo posle tih naizmeničnih talasa ekspanzije, nije svuda bilo isto. Možemo razlikovati nekoliko više ili manje jasnih oblika akcije i reakcije.

(1) Tamo gde su prekapitalistička društva bila slaba, a broj njihovih pripadnika mali, osvajači su krenuli jednim od dva moguća puta; (a) uspostavljali su nove oblike proizvodnje (plantaže, rudnici), koristeći prinudan rad domaće radne snage ili one koja je uvožena iz ostalih osvojenih teritorija. Proizvodi koji su dobijanl na taj način (zlato, srebra, tropski plodovi) izvoženi su u centar i prodavani uz ogromna profite. Uvoz se sastojao od onih, za život radnika neophodnih sredstava koja nisu mogla biti proizvođena lokalno, plus luksuzni proizvodi za evropske doseljenike. Razume se, razmena je bila veoma nejednaka i može ae smatrati prototipom svih kasnijih oblika nejednake razmene između centra i periferije. To je oblik koji je preovlađivao u Južnoj i Srednjoj Americi, u delovima Južne i Jugoistočne Azije, kao i u delovima Afrike; (b) osvajači bi uništili iki na drugi način eliminirali domorodačko stanovništvo i uspostavili doseljenička društva, više ili manje nalik na ona iz svojih zavičaja. Severna Amerika, a kasnije Australija i Novi Zeland su bili vodeći primeri. Tamo gde su uslovi bili povoljni, kao u SAD, ta vrsta kolonije doseljenika uskoro bi razvila ambicije za nezavisnim statusom, a vremenom bi i stekla nezavisnost, pridružujući se nacijama u centru sistema — kao rival i partner u eksploatisanju periferije.

(2) Tamo gde su prekapitalistička društva bila jača i razvijenija, Evropljani su nastojali da ostvare svoje ciljeve, ne putem razbijanja postojećeg poretka već prodiranjem u njegovu strukturu vlasti, pri čemu su međusobno zavađali poglavice i moćnike, uspostavljaju tako pravu kolonijalnu vladavinu i namećući lokalnom stanovništvu neposredne i posredne političke oblike eksploatacije. Klasičan primer tog oblika bila je Indija pod britanskom vladavinom, ali su to isto u velikoj meri praktikovali Holanđani i Francuzi u drugim delovima Azije, u Africi i na Srednjem istoku.

(3) Sada dolazimo do poslednjeg poglavlja istorije evropske ekspanzije — do susreta s Japanom. Zahvaljujući dugoj istoriji relativne izolovanosti od spoljnih kontakata i geografskom položaju koji je tu zemlju stavio na kraj puta zapadnog ekspanzionizma u Aziji, Japan je bio jedan od posleđnjih ciljeva Evropljana kojima su se tada, u trci za stvaranje imperije, pridružili Severoamerikanci Kad su zapadnjaci konačno stigli u Japan, sredinom devetnaestog veka, nisu se žurili da iskoriste tu početnu prednost, uglavnom zbog uzajamnog rivalstva i zbog angažovanosti na drugim stranama. To je japanskim upravljačima omogućilo da, upozoreni sudbinom žrtava zapadne ekspanzije, izrade uspešnu strategijiu manevrisanja sa ciljem da očuvaju nezavisnost soje zemlje istovremeno preuzimajući od Zapada i namećući Japanu društvene odnose i institucije, neophodne da bi se zemlja preobrazila u pravu kapitalističku silu.

U neverovatno kratkom vremenu (mereno istorijskim standardima), Japan je sa krajnje periferije svetskog kapitalističkog sistema neposredno ušao u njegov centar. Put koji je Japan izabrao — ili, kako bi neki rekli, koji mu je bio nametnut — istorijski je jedinstven i jedini je nudio izgled na uspeh. Da je Japan dopustio da bude uključen u periferiju, on bi u njoj ostao zarobljen kao što se to dogodilo tolikim drugim zemljama. To ne bi moralo onemogućiti brz privredni razvitak, o čemu ubediljivo svedoći istorija Brazila. Ali taj razvitak bi bio zavisan, ne nezavisan, i nikad Japanu ne bi dozvolio da stigne na sam vrh svetske kapitalističke piramide.

Tako dolazimo do bitnog pitanja: kakva između nezavisnog razvitka u centru i zavisnog na periferiji? Očigledno je da to pitanje ima mnogo aspekata, ali ovde ću dodirnuti samo dva najbitnija.

Prvi se tiče odnosa između poljoprivrede i industrije. Samir Amin, vodeća ličnost među marksistima „trećeg sveta“ (posle Drugog svetskog rata), sažeo je suštinu stvari na najkraći mogući način: „Za razliku od zemalja centra, gde je ‘poljoprivredna revolucija’ prethodila ‘industrijskoj revoluciji’, zemlje periferije uvoze ovu potonju, a da nisu ni krenule s prethodnog stadijuma.“1 Kapitalizam nikad ne bi mogao pustiti korene u samom centru da nije bilo stalnog rasta proizvodnosti rada u poljoprivredi i, sledstveno tome, u stvaranju poljoprivrednih viškova. To je bila osnova oslobađanja ljudi sa sela, procvata trgovine na relaciji selo-grad, pojave — neposredno i kroz posredne oblike — manufaktura, zasnovanih na najamnom radu i na sve razrađenijoj podeli rada. Tek na kraju je došlo do uvođenja mašina (‘industrijska revolucija’), kao poslednjeg koraka u potpuno uobličenom kapitalizmu.

Jedino takav sled je mogao dovesti do razvitka nezavisnih, samodovoljnih kapitalističkih društava. Iluzija je, možda jako raširena, ali istovremeno i iluzija koja odražava nepoznavanje ekonomske istorije, da industrijalizacija, na neki način, predstavlja suštinu procesa ekonomskog razvitka. Naprotiv, ona je konačni čin i vrhunsko dostignuće ekonomskog razvitka. Ne postoji nikakav neposredan put do njenog uspešnog ostvarivanja, mada su zemlje, poput Nemačke i Japana, koje su relativno kasno bile zahvaćene procesom razvitka, mogle dosta naučiti (ali i pozajmiti) od svojih prethodnika i na taj način izbeći greške i skratiti potrebno vreme. Ali one zemlje koje su — da upotrebimo izraz Samir Amina — „uvezle“ industrijsku revoluciju, a da nisu položile nužan poljoprivredni temelj, uspele su jedino da stvore nove oblike zavisnosti.2

Drugi aspekt razlike između nezavisnog razvitka u centru i zavisnog razvitka na periferiji, aspekt na koji bih želeo da skrenem pažnju, jednostavno je sledeći: stopa eksploatacije jeste i uvek je bila veća na periferni  nego u centru. U centru, stopa eksploatacije je, iz niza najpraktičnijih razloga, jednaka stopi viška vrednosti. Takvo stanje ne postoji na periferiji, gde samo jedan mali deo radne snage ima položaj najamnih radnika u kapitalističkoj industriji, dok mnogo veći deo biva neposredno ili posredno eksploatisan od strane zemljoposednika, trgovaca i zelenaša, uglavnom na selu, ali i u gradovima. Ovde se komercijalizuje sav višak, ili njegov najveći deo, izvučen od radnika koji nisu zaposleni u kapitalističkoj industriji i zatim se potpuno utapa u kapitalistički proizveden višak vrednosti. U takvim okolnostima možemo govoriti o socijalnoj stopi eksploatacije, ali taj koncept ne smemo mešati sa stopom viška vrednosti u uobičajenom značenju.

Visoka stopa eksploatacije na periferiji omogućava lokalnim vladajućim klasama i njima bliskim elitama da žive na nivou koji se može uporediti s nivoom buržoazije u centru, dok se istovremeno stvaraju uslovi za masovno odlivanje viška proizvoda iz periferije u centar (u novčanom obliku, tj. u vidu profita, kamata, renti, prihoda itd.).

Drugu stranu medalje predstavlja bedan životni standard — često na nivou prostog održavanja života ili ispod tog nivoa — radnika, seljaka i marginalizovane  sirotinje na selu i u gradskim naseljima bede. Dobronamerni kritičari često žale zbog onoga što oni smatraju isisavanjem viška sa periferije, onog viška koji bi mogao biti investiran u proizvodne kapacitete, čime bi se zbrinule osiromašene mase. Ali to je obično obrtanje stvari. Koren problema jeste visoka stopa eksploatacije, koja ovekovečuje siromaštvo, istovremeno sprečavajući rast masovnog tržišta potrošnih dobara, što bi privuklo i opravdalo investiran je u lokalnu verziju Marxovog odeljka II. Razume se se, visoka stopa eksploatacije ugrađena je u strukturu sistema i zaštićena čitavim spektrom domaćih i međunarodnih institucionalnih aranžmana.

Nasuprot veoma visokoj stopi eksploatacije na periferiji (ta stopa često raste), uočavamo nisku (i tokom vremena relativno stabilnu) stopu viška vrednosti u centru. Za to postoje dva osnovna i međusobno povezana razloga. Na jednoj strani, radnička klasa centra je razvijenija i nalazi se u boljem položaju da se organizuje i bori za svoje interese. Na drugoj strani, istorijsko iskustvo je učilo buržoazije centra da je za delovanje sistema, kao celine, ne samo funkcionalna, već neophodna situacija koja dopušta da se tokom vremena podiže životni stadard proletarijata (stabilna stopa viška vrednosti kombinoavana s rastom proizvodnosti rada). Bez toga, rast odeljka II (proizvodnja potrošnih dobara) biva sputan, a suzbija se i tražnja za proizvodima odeljka I (proizvodnja sredstava za proizvodnju), te ne postoje životno značajni uslovi za odvijanje procesa akumulacije kapitala. To znači da bi visoka i rastuća stopa viška vrednosti, ma koliko poželjna mogla biti sa stanovišta individualnog kapitaliste, predstavljala katastrofu sa stanovišta kapitalističkih društava centra kao celine.

Ali ni to nije sve! U ranim stadijumima industrijske revolucije — sve do sredine devetnaestog veka — evropske buržoazije su pokušavale, putem zakona i na druge načine — da blokiraju organizovanje radničke klase i da na taj način daju podstrek rastu stope viška vrednosti. Rezultat svega toga bilo je razvijanje snažnih revolucionarnih struja u proletarijatu koji se upravo rađao: nije nimalo slučajno da se upravo u to vreme rodio marksizam, pogled na svet proleterske revolucije, da je tada otpočeo svoje nezaustavljivo širenje koje traje sve do danas. Uplašene revolucijama iz 1848. godine, vladajuće klase razvijenih kapitalističkih zemalja počele su da preispituju svoju strategiju, fleksibilnije odgovarajući na borbe radnika i vremenom otkrivajući da nov kurs donosi i političke i ekonomske dividende. Tokom sledećih pedeset godina oformio se moderan radnički pokret, u svom sindikalnom i reformističkom vidu. Taj pokret je bio u opoziciji prema onim snagama koje su se sve više usredsređiivale, ne na njegovo uništavanje, već na zadržavanje tog pokreta u granicama koje su sigurne, pa čak i blagotvorne za kapitalizam. Uskoro posle toga, kao što ćemo kasnije primetiti, revolucionarni marksizam je započeo svoj „dugi marš“ iz sredine u kojoj je rođen — iz centra svetskog kapitalističkog sistema — ka periferiji, gde su bili — i još jesu — povoljniji uslovi za njegov razvitak.

Kontrast između nivoa eksploatacije u centru i na periferiji praćen je isto tako snažnim kontrastom između političkih sistema u oba dela svetskog kapitalizma. U centru, raznim putevima i tokom dugog vremenskog razdoblja, buržoaska demokratija postala je norma i dokazala se kao politički aranžman koji najsigurnije vodi ka održavanju stabilne stope viška vrednosti i klasnih odnosa koji se sasvim dobio podudaraju s delovanjem procesa akumulacije. Na periferiji, s druge strane, nastojanja da se kopiraju buržoaske demokratske institucije centra (veoma prisutna nastojanja, na primer, u Latinskoj Americi posle sticanja formalne nezavisnosti bivših španskih kolonija i pokušaja da se izgrade njihovi ustavi prema modelu Ustava SAD) ili nisu urodili plodom ili su ih onemogućile vladajuće klase čiji je način života zavisio od održavanja krajnje visokih stopa eksploatacije i koje su u svakom popuštanju potlačenim masama videle opasna pretnju po svoju neprekinutu vladavinu. Dakle, od samog početka, pa i sada kao i uvek ranije, normu na periferiji predstavljale su vojno-policijske države ove ili one vrste. One su, u stvari, tesno povezane s visokim stopama eksploatacije, baš kao da su dve strane iste medalje.

Kad su u pitanju zemlje i narodi periferije, implikacije ove analize su dalekosežne. Krajnje visoke stope eksploatacije, čije su oni žrtve, nisu — kako smatra konvencionalna buržoaska mudrost — nasleđe njihove pre-kaprtalističke prošlosti, nasleđe koje se ima prevazići politikom što je propisuju udžbenici ekonomije i koju nameću vlade i međunarodne agencije poput Svetske banke (strane investicije i pomoć, transfer tehnologije itđ.). Sve te delatnosti obavljaju se u okviru postojeće strukture, te je njihov cilj više da jačaju, nego da slabe taj okvir.

Uzmimo, na primer, investiranje koje multinacionalne korporacije vriše na periferiji (to se u širokim razmerama odvija posle Drugog svetskog rata i podstaklo je rast modeme industrije u do sada neviđenom obimu). Multinacionalne korporacije — čija su sedišta u razvijenim zemljama centra — odlaze u zemlje poput Brazila, koji se s pravom smatra prototipom te vrste razvoja, da bi snabdevale već postojeća tržišta, za koja se smatra da mogu rasti uporedo s opštom ekspanzijom kapitalizma, i da bi sa tih tržišta ubirale profite. Neka od tih tržišta su domaća brazilska tržišta, podgrejana trošenjem možda 20 odsto populacije koja ostvaruje najviše prihode. Ostala tržišta su međunarodna tržišta poljoprivrednih proizvoda, sirovina i nekih prerađevina, čiji su troškovi: proizvodnje niski zahvaljujući zapošljavanju jeftine radne snage. Ali jedno tržište, potencijalno najveće, koje ne postoji i koje multinacionalne korporacije nemaju nameru da stvaraju — jeste tržište koje bi se stvorilo podizanjem realnog životnog standarda brazilskih masa. Razlog onome što bi na prvi pogled moglo izgledati paradoksalno, veoma je jednostavan: kapitalisti, kako brazilski tako i strani, u masama gledaju svojevrstan rashod, trošak, ne potrošače; što su realni dohoci masa niži, to su viši profiti koje kapitalisti ostvaruju prodajom lokalnoj višoj klasi i na međunarodnom tržištu. Dinamika koja tu deluje, dovela je do veoma iznenađujućeg rezultata: za petnaest godina posle vojnog udara iz 1964. — u vreme koje se često naziva brazilskim „privrednim čudom“ i kad je bruto nacionalni proizvod rastao po godišnjim stopama od 10 odsto — nivo realnih najamnina opao je za trećinu ili više. Nije čudo što je štampa navela sledeće reči predsednika Brazila, prilikom njegove posete SAD (pre nekoliko godina): „U mojoj zemlji privredi ide dobro, ali ljudima ne“.

Prema tome, na osnovu teorijske analize i istorijskog iskustva, možemo zaključiti da zavisni razvitak većini ljudi na periferiji ne donosi bolji život i svetliju budućnost, već pojačava eksploataciju i bedu. Za njih nema drugog puta do revolucionarnog raskida s čitavim kapitalističkim sistemom. To je put kojim su već pošle mnoge zemlje na periferiji. (…).

Fusnote:

 1. Samir Amin, „The New International Economic Order“, Monthly Review, juli—avgust 1979, str. 16.

 2. Da bi se izbegao svaki nesporazum, treba dodati da zameranje zemljama periferije što nisu položile nužne poljoprivredne temelje za industrijalizaciju, nikako ne znači da negiramo postojanje bilo kakvog razvitka poljoprivrede. Problem je u tome što su se te zemlje usredsredile na gajenje nekoliko kultura apecijalizovanih za izvoz, a taj proces pokazuje tendenciju izdvajanja najboljih parcela i ostalih seoskih resursa iz proizvodnje koja je od životnog značaja za domaće stanovništvo. Posledica svega toga jeste paradoks koji uočavamo u skoro svim zemljama periferije: prevashodno poljoprivredne ekonomije koje nisu u stanju da prehrane domaće stanovništvo, te su primorane da uvoze ogromne i sve veće količine žitarica i ostalih poljoprivrednih proizvoda iz zemalja centra. Stoga prvo pravilo strategije nezavisnog razvitka periferije mora biti odlučan korak ka poljoprivrednoj samodovoljnosti, uključivši proizvodnju hrane. To, sa svoje strane, znači da industrijalizacija mora prvo i pre svega da bude rukovođena potrebama poljoprivrede.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.