Aktuelno

Američka revolucija

Usred duboke ekonomske, političke i institucionalne krize narod Venecuele danas glasa za članove Narodne Ustavotvorne Skupšine, koja će imati mandat da izvrši reviziju venecuelanskog ustava. Revizija ustava predstavlja važan korak ka dubokoj transformaciji državne strukture radi očuvanja i napredovanja tekovina Bolivarske revolucije (Bolivarske misije) i transformacije proizvodnih odnosa na venecuelanskom putu u socijalizam. Vladajuće klase, podržane od strane Sjedinjenih Država i globalne bružaozije, i njihovi politički predstavnici u vidu opozicionih partija bojkotuju izborni proces, kritikujući ga kao „nedemokratski“, zahtevajući smenu legitimno izabranog predsednika Nikolasa Madura. Istovremeno buržoazija, u savezu sa maskiranim demonstrantima, pruža otpor izazivajući i podržavajući nerede i haos u gradovima širom Venecuele, ulično nasilje u kome je do sada stradalo preko stotinu ljudi; blokade autoputeva, sabotaže državne infrastrukture, napadi na državna preduzeća i armiju, egzekucije pro-bolivarskih aktivista. Najekstremniji delovi opozicije zazivaju čak i vojnu intervenciju SAD – predsednik Donald Tramp je u nedavnoj izjavi Bele kuće zapretio „brzim i oštrim ekonomskim sankcijama“ ukoliko predsednik Maduro sazove Ustavotvornu Skupštinu. Tekst koji prenosimo otkriva kako Sjedinjene Američke Države, preko NVO aparata, finansiraju i pružaju logistiku venecuelanskoj opoziciji. Ne libimo se reći da su u pitanju isti akteri, sa razrađenim metodama, koji su, služeći se „jezikom demokratije i ljudskih prava“,  rušili leve, socijalističke vlade od Salvadora Aljendea do Slobodana Miloševića. Epilog pobede tih snaga nam je dobro poznat: uspostavljanje uslova za glatko funkcionisanje kapitalističkih proizvodnih i eksploatatorskih odnosa.

/Natalia Viana, izvorni članak napisan je na portugalskom. Engleski prevod nalazi se na sajtu. Prevod na srpski TCL./

U jednoj od objava Wikileaks-a – u koju je list Publica (radi se o neprofitnom, novinarsko-istraživačkom centru u Brazilu, osnovanom od tima žena novinara) imao pristup – otkriva se da je osnivač ove organizacije (Otpora – prim. prev.) u redovnom kontaktu sa analitičarima iz Stratfora – organizacije koja se bavi mešavinom novinarstva, političke analize i špijunaže, a čije usluge „analize podataka“ koriste klijenti kao što su Lokid Martin, Rajteon, Koka-Kola i Dov Hemikalije (kompanija koja je nagledala aktivnosti zelenih aktivista usmerenih protiv nje), te pružanje obaveštajnih usluga za mornaricu SAD-a.

Kanvas (akronim za Centre for Applied Non Violent Actions and Strategies – Centar za primenjene nenasilne akcije i strategije – prim. prev.) je organizacija osnovana od strane dvojice lidera studentskih protesta koji su učestvovali u uspešnom obaranju režima Slobodana Miloševića 2000-te godine.

Humorističke kampanje, demonstracije i druge aktivnosti kulminirale su u destabilizaciji i padu režima Slobodana Miloševića, nakon čega su studenti-aktivisti počeli da dele svoje znanje, podučavajući opozicione grupe iz mnogih zemalja kako da se organizuju i obore vlast u svojim državama.

Iz istih razloga su došli u Venecueli 2005-te, kada započinje obuka opozicionih lidera. U jednom televizijskom nastupu, nedavno preminuli Ugo Čavez optužio je ovu grupu da priprema državni udar, po instrukcijama Sjedinjenih Američkih Država.

„U pitanju je meki udar“, rekao je on.

Počeci u Srbiji

„Deset godina je trajalo studentsko organizovanje devedesetih“, kaže Ivan Marović, jedan od studenata koji su protestovali protiv Miloševića, ali koji nije uključen u rad Kanvas grupe.

„Na kraju je usledila inostrana podrška. Bilo bi sumanuto odbiti je, jer je igrala važnu ulogu u završnim etapama obaranja režima. Da, SAD su dale novac, ali nisu samo one: Nemačka, Francuska, Španija i Italija. Svi su sarađivali, jer niko nije želeo Miloševića na vlasti.“, rekao je u interviju za Publiku.

Donacije su stizale na različite načine, u zavisnosti od toga koja država je u pitanju. Vlade severnoameričkih država imaju svoje jake ispostave u vidu NVO sektora, vrlo aktivne u podržavanju određenih grupa, ali druge države, kao što je Španija npr. nemaju i njihova pomoć je stizala preko njihovog Ministarstva inostranih poslova.“

Kako Marović navodi, među pomenutim nevladinim organizacijama su NED (National Endowment for Democracy – Nacionalna Zadužbina za demokratiju, finansirana direktno od američkog Kongresa), Fridom Haus (Freedom House) i Međunarodni Republikanski Institut (International Republican Institute – povezan sa Republikanskom strankom). Ove organizacije su dobijale velike sume novca od USAID-a (United States Agency for International Development – Agencija za međunarodni razvoj SAD-a), američka državna agencija koja je finansirala vojne udare širom Latinske Amerike ‘60-ih i ‘70-ih godina, uključujući i vojni udar u Brazilu.

Sve ove NVO su dobro poznate u latinoameričkim državama, uključujući i njihove novije ogranke. IRI (Međunarodni Republikanski Institut – prim. prev.) je, na primer, učestvovao u organizovanju „političkih trening kurseva“ za 600 opozicionih lidera sa Haitija, tokom 2002. i 2003. godine.

Puč protiv legitimnog i demokratski izabranog predsednika Žan Bertnar Aristida odigrao se 2004. godine. U istraživanju kongresa SAD, IRI je optužen da je tajno podržavao dve organizacije koje su kovale zaveru da obore Aristida. U Venecueli, NED je donirao 870.000 dolara opozicionim grupama, mesecima pre neuspelog puča 2002. godine, kako je preneo New York Times. U Boliviji, prema dokumentima vlade SAD, do kojih je došao novinar Džeremi Bigvud – saradnik Publike – USAID je bio na čelu „Kancelarije za Tranzicione Inicijative“, koja je dala 97 miliona dolara za programe „decentralizacije“ i „regionalne autonomije“, pokrajnama koje su se protivile režimu predsednika Eva Moralesa.

Srđa Popović, vođa Kanvasa,  u razgovoru za Publiku, rekao je da organizacija više ne dobija novčanu podršku ni od jedne vlade, i da je jedan od njenih najvećih finansijera srpski biznismen Slobodan Đinović, jedan od lidera studenata tokom protesta devedesetih.

Međutim, procurela prezentacije Kanvasa, objavljena na sajtu Wikileaks-a, pokazuje da su kao partnerske organizacije Kanvasu navedeni Republikanski Institut i Fridom Haus, koje su finansirane od strane USAID-a.

Mark Vajsbrot, iz Centra za Ekonomsku i Političku Analizu iz Vašingtona, navodi da organizacije kao što su MRI i Fridom Haus „ne promovišu demokratiju“.

„Većinu vremena rade upravo suprotno. Njihov zadatak je da podržavaju interese i politiku SAD u drugim državama, a to znači podrška opoziciji protiv levih vlada u tim država, ili vladama koje prkose politici i interesima SAD-a.“

Druga faza: od Bolivije do Egipta

Kako se može videti iz same prezentacije, rad Kanvasa je zaista impresivan. Između 2002. i 2009. godine Kanvas je organizovao 106 radionica, čiji broj premašuje 1800 učesnika iz 59 zemalja. Mnogi od njih nisu iz zemalja čije su vlade u sukobu sa SAD – grupa je obučavala aktiviste u Španiji, Maroku, Azerbejdžanu – ali lista uključuje mnoge koji jesu: Kuba, Venecuela, Bolivija, Zimbabve, Belorusija, Severna Koreja, Sirija i Iran.

Prema Kanvasu, bitan momenat je širenje takozvanih obojenih revolucija, na prostoru bivšeg SSSR-a, u prvoj deceniji dvehiljaditih godina.

Dokument kao primer uspešnog delovanja navodi obuku Kmara (Dosta! – prim. prev.) pokreta tokom 2003. godine u Gruziji. U pitanju je grupa koja je stajala iza „Revolucija ruže“ nakon koje je zbačen predsednik Ševarnadezea; navodi se i mala pomoć tokom „Narandžaste revolucije“ 2004. u Ukrajni; „Kedar revolucije“ 2005. u Libanu; nekoliko projekata sa NVO u Zimbabveu i opozicionoj koaliciji Robertu Mugabi; trening aktivista u Vijetnamu, na Tibetu, u Burmi; pored rada na projektima „post-demokratsih grupa“ – u Siriji i Iraku. U Boliviji, podržavali su grupu Santa Kruz, najčvršću opozicionu političku organizaciju predsedniku Evu Moralesu, tokom priprema za parlamentarne izbore 2009. godine.

Kanvasov glavni priručnik „Nenasilna borba u 50 tačaka“ je do 2009. već bio preveden na pet jezika, uključujući arapski i farski.

Jedna od akcija Kanvasa, koja je postigla jednu vrstu ozloglašene vidljivost u medijima, je obuka lidera Šestoaprilskog pokreta – obuka koja se smatra okidačem Egipatskog proleća. Organizovanje ovog pokreta počelo je na Fejsbuku, iz solidarnosti sa tekstilnim radnicima u gradu Mahala el Kubra, na delti reke Nil. Nikada pre toga društvene mreže u Egiptu nisu korišćene u ove svrhe. Sredinom 2009-te Mohamed Adel, jedan od lidera Šestoaprilskog pokreta, otputovao je za Beograd gde se upoznao sa Popovićem (Srđom – prim. prev.).

U mejling listinzima Stratforovih analitičara, Popović se hvali da održava veze sa liderima Šestoaprilskog pokreta, posebno sa Mohamedom Adelom – veze koje su postale glavni izvor informacija o Egipatskom proleću 2011. godine. U Stratforovoj internoj komunikaciji njegovo kodno ime je RS501.

„Upravo smo razgovarali sa našim prijateljima u Egiptu i otkrili par stvari“, navodi on (Popović) u januaru 2011. „Sutra će Muslimansko bratstvo pokazati svoju moć na ulicama, tako da će stvari postati još dramatičnije… Tokom ovih zadnjih nekoliko dana stekli smo bolji pregled ovih grupa, njihove unutrašnje organizacije, ali ih još uvek upoznajemo.“

Stratforovi dokumenti

Procureli dokumenti dokazuju da je Kanvas manje nezavistan od uticaja stranih država nego što to zvanično tvrdi. Barem dva puta je Srđa Popović prisustvovao sastancima Nacionalnog Saveza za Bezbednost (National Security Council).

Prvi pomenuti sastanak dogodio se 19. decembra 2009., a tema su bile Gruzija i Rusija. U to vreme, Popovićev „najbolji prijatelj“ Mišel Mekfaul, radio je za NSC, i to kao, prema njegovim rečima, „viši savetnik Obame za Rusiju“, dok je danas ambasador u toj državi.

Na istom sastanku razgovaralo se o finansiranju opozicije u Iranu preko pro-demokratskih grupa, stvar od posebnog značaja za Popovića, kako je naveo kasnije.

„Kreator politike prema Iranu je Denis Ros, u NSC-u, dok sve veće učešće uzima Stejt department preko pomoćnika sekretara Džona Limberta. Fondovi za pro-demokratsku opoziciju su se uvećali sa milion i po u 2004. na 60 miliona dolara u 2008-oj (…) NSC je odlučio da posle 12 juna 2009. ukine postojeće programe, započete tokom Bušove administracije. Navodno, vlada SAD-a više ne želi da rizikuje optužbu za mešanje u unutrašnju politiku Irana, jer ne želi da to bude iskorišćeno kao argument Irana za povlačenje iz pregovara o nuklearnom programu“, navodi Srbin, koji veruje da se Obamina administracija ponaša kao slon u staklarskoj radnji sa svojom novom politikom.

„Kao rezultat ove odluke, odbijeni su prigovori Iranskog centra za dokumentovanje ljudskih prava, Fridom Hausa, IFES i MRI-ja“, navodi on (Popović) u imejlu datiranom početkom januara 2010.

Drugi sastanaka Popovića sa NSC-om desio se u 17 časova 27. jula 2011. kako Popović piše analitičaru Revi Balu.

„Ovo su neverovatno ljudi“, entuzijastično piše Stratforov analitičar za istočnu Evropu Marko Papić.

„Otvore malu kancelariju u zemlji i onda rade na svrgavanju vlasti. Ukoliko se pravilno upotrebe, mogu da budu jači od brigade ratne avijacije.“

Po sopstvenom priznanju, Marko je objašnjavao kolegama u Stratforu da je Kanvas „grupa za izvoz revolucije“ – „zavisi od finasijske podrške vlade SAD-a, i prosto rečeno, ide po svetu u potrazi za autokratskim i diktatorskim režimima koje treba zbaciti (a kojima se vlada SAD-a protivi).“

Do prvog kontakta sa liderom Kanvasa, koji će postati njegov stalni izvor informacija, došlo je 2007. „Od tada nam šalju podatke iz Venecuele, Gruzije, Srbije itd.“

U imejlu, Popović je vrlo zainteresovan za razmenu informacija sa Stratforom, za koji kaže da je to „CIA iz Ostina“ (centrala Stratfora se nalazi u Ostinu, savezna država Teksas – prim. prev.), koja odražava mrežu kontakata sa velikim brojem aktivista iz raznih država. Saradnja Popovića sa Statforom ne zasniva se samo na istim ideološkim stanovištima, već predstavlja i važan kanal za razmenu informacija.

Venecuela

Tema koja se najčešće spominje u razgovoru sa Stratforovim analitiačarem je Venecuela. Srđa Popović pomaže analitičaru da razume kako opozicija razmišlja. Komunikacije se obavlja preko zaštićenog i šiforvanog imejla, kako navodi Marko Papić. Štaviše, Srđa Popović je posetio i samu centralu Stratfora u Ostinu 2010. godine, da bi ih izvestio o situaciji u Venecueli.

„Definitivno ćemo povećati našu aktivnosti ove godine u Venecueli“, objašnjava Srbin u svojoj prezentaciji pod imenom „Analiza situacije u Venecueli“, održane 12-og januara 2010. Za izbore koji bi trebalo da se održe u septembru, on navodi, „bićemo u kontaktu sa aktivistima i ljudima koji vam mogu pomoći“, zabranjujući analitičarima bilo kakvo širenje i objavljivanje informacija.

Dokument poslat mejlom, biće „osnova našeg plana akcije u Venecueli“. U mejlu poslatom sledećeg dana ponavlja da je „jasno je da je akcioni plan koji smo poslali juče, uputstvo za obaranje vlasti“.

Dokument u koji je Publika imala uvid, napisan je početkom 2010. od strane „analitičkog odeljenja“ organizacije, ne bavi se samo centralnim stubovima venecuelanskog predsednika, već navodi i druge važne institucije i organizacije koje podržavaju vladu (među njima su i oružane snage, policija, pravosuđe, nacionalizovani sektori ekonomije, prosvetari i Državna izborna komisija), te potencijalne lidere opozicije koji mogu da sklope efektivan opozicioni blok sa „potencijalnim saveznicima“ (studentima, nezavisnim i međunarodnim medijima, sindikatima, Savezom prosvetara Venecuele, Rotari klubom i Katoličkom crkvom).

Na kraju, Kanvasove indikacije su se pokazale ispravne. Među potencijalnim liderima koji bi mogli da ujedine opoziciju su Enrike Kapriles Radonski – guverner savezne države Miranda i kandidat opozicije na oktobarskim izbora koalicije pod nazivom „Okrugli sto za demokratiju“- zatim, gradonačelnik okruga Karakas, Antonio Ledesma, i nekadašnji predsednik opštine Čakao, Leopol Lopez Mendoza. Navedena su i dva studentska lidera, Aleksandra Belandria iz Kambio grupe i Hon Goikočea ispred Studentskog pokreta Venecuele.

Glavni cilj strategije za obaranje vlasti jeste da „pruži osnovu za detaljno planiranje i da bude potencijalno izvodiva za zainteresovane strane, i za Kanvas“. Ovaj „detaljan“ plan bio bi naknadno razvijen sa zainteresovanim stranama.

U drugom imejlu, Popović objašnjava: „Kada neko zatraži pomoć od nas, kao što su u ovom slučaju aktivisti iz Venecuele, mi formalno postavimo pitanje: ‘kako bi ste vi to učinili?’ (…) u ovom slučaju imali smo tri kampanje: ujedinjenje opozicije, kampanja za septembarske izbore (…) u normalnim okolnostima radimo zajedno sa aktivistima u formi radionica. Mi ih naprosto navodimo, i to pomaže da planovi koji sami aktivisti izrađuju postanu efikasniji, oni su u potpunosti njihovi, drugim rečima, autentični. Mi im samo dajemo oruđe za posao.“

Ali sa Venecuelom je drugačije, kako Popović objašnjava: „Zbog potpunog haosa koja vlada, sumnjičavosti između opozicionih grupa i dezorganizacije, morali smo da krenemo od nule. Da li će oni (aktivisti) uspeti da pređu na sledeće korake, zavisi isključivo od njih, drugim rečima, moraju priznati da im fali jedinstvo i da ih to može koštati izbora, pre nego što izbori i počnu.“

Recipijenti ovog izveštaja (Stratforovo osoblje, na primer) mogu saznati iz njega da bi prema Kanvasovoj logici opozicija trebala da bazira svoju kampanju na sledećim temama:

– Kriminal i nedostatak bezbednosti: „Situacija se drastično pogoršala posle 2006. Motivacija za promenu.“

– Obrazovanje: „Vlada vodi računa o prosveti. Prosvetari moraju biti pridobijeni. Izgubiće posao ili će pokleknuti! Moraju biti podstaknuti i tu postoji rizik. Moramo ih ubediti da su viši delovi društva na našoj strani; oni su nosioci odgovornosti koju mi cenimo. Profesori moraju motivisati studente. Ko će uticati na njim? Kako dopreti do njih?“

– Omladina: „Poruka mora biti usmerena omladini generalno, ne samo univerzitetskoj populaciji.“

– Ekonomija: „Venecuelanska nafta nije vlasništvo vlade, već naroda, to je vaš novac, vaše pravo! Državni socijalni programi.“

– Žene: „Šta majke žele? Vladavinu prava? Policiju pod nadzorom lokalne vlasti? Mi ćemo vam to obezbediti. Ne želimo više nasilnike.“

– Saobraćaj: „Radnici moraju doći do svojih poslova. Novac je vaš. Želimo odgovornost i transparentnost, a toga u sadašnjoj situaciji nema.“

– Vlada: „Redistribucija bogatstva, svako mora da ima jednaku šansu.“

– Predsednik: „Postoji jaka podrška predsedništvu u Venecueli. Kako možemo to promeniti? Kako možemo raditi na tome?“

Na kraju, Popović završava imejl oštro kritikujući narod Venecuele, sledećim rečima: „Jednom rečju, uopšte ne postoji kultura bezbednosti u Venecueli. Oni su retardirani… To je potpuna zajebancija.“

U razgovoru za Publiku, lider Kanvasa je negirao da organizacija razvija posebne planove za svrgavanje predsednika Uga Čaveza. Njegov ton nije odisao entuzijazmom kakav se oseća u „planovima“ namenjenim Venecueli.

„Učimo ljude kako da analiziraju i razumeju nenasilne konflikte – i tokom procesa učenja zahtevamo od studenta i učesnika da koriste oruđe koje smo im dali. Takođe, i mi učio od njih! Zatim, spajamo njihove realizovane projekte sa javno dostupnim informacijama radi kreiranja studije slučajeva. Koristimo ova istraživanja i delimo ih sa drugim studentima, aktivistima, istraživačima, profesorima, organizacijama i novinarima sa kojima sarađujemo – a koji su zainteresovani za razumevanje fenomena narodne snage.“

Upitan da prokomentariše izjavu Uga Čaveza, Popović je izjavio: „To je dobro poznata formula… Decenijama, autoritarni režimi širom sveta optužuju „uvezene revolucije“ kao glavni uzrok pobuna u njihovim državama. Srpski pro-demokratski pokret bio je optuživan od strane državne televizije i Miloševića da je oružije u rukama vlade SAD, i pre nego što je ta vlast zbačena od strane studenata. Isto se dešava u Iranu, Zimbabveu, Belorusiji…“

Ipak, Marović procenjuje da je došlo do promene odnosa zapadnih vlada prema „saradnicima NVO sektora“, posebno u SAD-u, nakon Petooktobarske revolucije 2000. godine u Srbiji, i „obojenih revolucija“ koje su potom usledile u istočnoj Evropi.

„Mesec dana nakon pada Miloševića, New York Times je objavio članak u kome se navodi da iza rušenja njegovog režima stoji finansijska podrška vlade SAD-a, kako bi time povećali ulogu vlade SAD-a u procesu rušenja režima Slobodana Miloševića. Sada veruju da američki dolari mogu da ruše vlade. Pokušali su isto i u Belorusiji, šaljući ogromne svote novca NVO sektoru, ali bezuspešno.“

Istraživač Majk Vajsbrot se delimično slaže sa Marovićem. Nijedna strana grupa, ma koliko bila uticajna, ne može sama da izazove revoluciju. Za njega, novac vlade SAD-a nije presudan, niti NVO finansirane od strane NSC-a, USAID-a i Stejt departmenta.

„Vladajućoj klasi u Venecueli nije potreban taj novac. Doprinos ovih organizacija finansiranih od strane SAD-a je u sledećem: 1. logistika i znanje kojom metodom podrivati izabrane vlade i 2. ova vrsta podrške ima unificirajuću ulogu. Ukoliko je opozicija podeljena oni je mogu ujediniti.“

Za njega je vlada SAD-a, svojim finansiranjem, često imala poguban uticaj u legitimnim pokretima. „Uvek imamo ljude koji se bore za demokratiju, sa različitim zahtevima: reforma zemljišta, socijalne zaštite, obezbeđivanje poslova… I šta se dogodi – čitav pokret bude stavljen pod njihovu kontrolu zbog velike količine novca, datog da se ostvare interesi SAD-a. Često se te demokratske grupe koje dobiju novac nađu u zavadi.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.