Luj Altiser

Altiserov(sk)e refleksije o jeziku i diskursu

Kazimir Maljevič, Crni kvadrat i Crveni kvadrat, 1915

 Beleška o psihoanalizi | Teorijska napomena
 

Altiserovo mišljenje o jeziku i diskursu uglavnom je vezano za njegovo shvatanje ideologije, nesvesnog i subjektivnosti. To mišljenje, kao i čitavo Altiserovo zrelo delo, obeleženo je oscilacijom između dva nasleđa: strukturalističkog, koje, uprošćeno gledano, stavlja akcent na statičko, sinhronijsko itd. i marksističkog, koje, ponovo uprošćeno gledano, insistira na istorijskoj dinamici, genezi itd. U Altiserovom konstantnom naporu da savlada ovu dihotomiju, nije reč, međutim, o sintetičkom poduhvatu, karakterističnom za idealističku koncepciju dijalektike. Reč je o jednom drugačijem mišljenju, po samorazumevanju materijalističkom, gestu koji afirmiše fakticitet/pozitivitet opozicija i kontradkcija, koji opozicije i kontradikcije ne neutralizuje sintezom, sintezom koja bi ih svela na epifenomene jednog unutrašnjeg principa, gestu koji egzistenciju pokušava da shvati kao istinsku borbu.

Tekst koji sledi nastoji da istakne neke karakteristične aspekte tog mišljenja, skicirajući na taj način obrise onoga što bi moglo da se nazove pre altiserovskom, nego Altiserovom teorijom jezičke prakse. U toj skici, tekst je, budući da je reč o Altiserovom mišljenju o jeziku i diskursu, prirodno više orijentisan na njegovo strukturalističko nasleđe. U prvom delu teksta nastojim da izgredim sistem čvrstih teorijskih referenci vezanih upravo za to nasleđe, oslanjajući se na teoriju komunikacije R. Jakobsona i teoriju diskursa E. Benvenistea. U drugom delu teksta upotrebljavam proizvedene teorijske reference kako bi eksplicirao teorijsku problematiku (jezika i diskursa) koja podleži Altiserovom mišljenju o nesvesnom, ideologiji i subjektivnosti.

/Darko Drašković/

I Generalna teorija diskursa

Teorija komunikacije R. Jakobsona

Jedan od ključnih teoretičara problematike komunikacije, lingvista koji ovoj problematici daje centralno mesto u ukupnoj problematici lingvistike bio je Roman Jakobson. Sutšinu svog novog istraživačkog programa u lingvistici Jakobson predstavljanja kao „postavljanje sasvim prirodnog zahteva za analizom svih vidova upotrebljivosti jezičkog sredstva sa vođenjem računa o ciljevima koji se pri tom postižu„1. U navedenoj izjavi programskog karaktera, Jakobson pomera težište lingvističkih istraživanja sa jezika, uzetog u izolaciji u odnosu na ostale apsekte jezičke prakse i shvaćenog kao sistem2, na pitanje jezičke upotrebe. Jakobson, naime, smera na jedan realističniji lingvistički „model„, kritikujući zbog apstrakcije, bar implicitno, sve one teorije koje su zanemarivale aspekt upotrebe jezika3.


Veći, ili bar centralni, deo Jakobsonove lingvističke aktivnosti usredsređen oko analize „upotrebljivosti jezičkog sredstva„, što predstavlja drugačiji način da se kaže da se Jakobson, u glavnom, ili bar pre svega, bavio problematikom komunikacije. Problematika komunikacije za Jakobsona predstavlja onaj širi okvir unutar kojeg tek postaje moguće shvatiti ulogu jezika kao „sistema autoidentičnih normi„ (Bahtin
4). Naime, jezik se pojavljuje, u vidu pojma „kod„, kao jedan od elemenata Jakobsonove sheme komunikacije. On je unutar te sheme implicitno definisan, tj. definisan je strukturno, diferencijalnim relacijama koje ima prema drugim elementima te sheme. Osim toga, svaki element te strukture, kao i sama ta struktura određeni su funkcionalno, odnosno u vezi sa različitim funkcijama komunikacije koje se njome vrše. Ovakvim „realističkim„ pristupom jeziku, a oslanjajući se pri tome na matematičku teoriju komunikacije (precizno, na ono što se danas naziva u matematici „teorijom informacija„), pre svega na rad A Mathematical Theory of Communication, Claudea Shannona, Jakobson izdvaja šest „činilaca koji ulaze u sastav svakog govornog događaja, svakog čina verbalnog opštenja„5:

„POŠILJALAC šalje PORUKU primaocu. Da bi bila delotvorna, poruka zahteva KONTEKST nakoji se odnosi (‘predmet’ u jednoj drugoj po malo nejasnoj nomenklaturi), uhvatljiv za primaoca, bilo verbalan, bilo takav da se može verbalizovati; KOD koji je u celosti ili bar delimično zajednički pošiljaocu i primaocu (ili, drugačije, onome koji poruku enkodira i onome koji je dekodira); i najzad, KONTAKT, fizički kanal i psihološku vezu između pošiljaoca i primaoca, koji obojici omogućuju da uđu u komunikacioni odnos i u njemu ostanu. Svi ovi činioci, neotuđivo [su] zastupljeni u verbalnom opštenju […] Svaki od ovih šest činilaca određuje jednu posebnu funkciju jezika„6.

Ne obazirući se na ostale činioce govornog čina, istaćićemo dva, koja igraju posebno značajnu ulogu u razmatranju diskursa – pošiljaoca i primaoca. Tradicionalno gledano, ova dva elementa predstavljaju lingvističke konceptualne instance filozofskih pojmova subjekt i drugi. U tom smislu, ovi faktori govornog čina uvode u govorni događaj nesvodljivu (inter)subjektivnost. Pomenuta dva činioca konstituišu se u jezičkoj praksi. Drugačije rečeno, pošiljalac se konstituiše samo činom slanja poruke, a primaoc samo činom primanja, ili, i pošiljalac i primalac se konstituišu samo u aktu komunikacije. Upravo rečeno, suprotstavlja se dvema predrasudama zdravog razuma: 1) da subjekt i drugi postoje pre i nezavisno od akta komunikacije, stupajući, eventualno, naknadno u komunikaciju, i 2) da subjekt i drugi predstavljaju izvanjezičke entitete.

Pre nego što pređemo na konkretnije razmatranje (inter)subjektivnosti (konstituisane) u govoru, u kontekstu razmatranja ideologije kao diskursa, potrebno je prokomentarisati Jakobsonovo shvatanje referencijalne funkcije jezika. Referencijalna funkcija jezika vrši se onda kada je govorni čin usmeren, fokusiran na kontekst (predmet). Tradicionalno se, međutim, smatralo da jezik vrši referencijalnu funkciju, tako reći, per se, nezavisno od komunikacione prakse. Doduše, u komunikacionoj praksi značenja se proizvode i stabilizuju, ali jednom proizvedena i stabilizovana, ona prelaze u relativno konstantan leksikon jednog jezika, leksikon koji predstavlja sastavni deo tog jezika potpuno nezavisno od realizacije tog jezika u nekom govornom činu. Jezički znaci, a reči su jezički znaci par excellence, naprosto, nešto znače ili označavaju7. Drugim rečima, postoji veza između akustičke slike i pojma ili (vrste) predmeta, potpuno nezavisno od konkretnih, individualnih upotreba te veze, doslovnih, ili nedoslovnih. Ili, kako to primećuje Althusser u tekstu Ideologija i ideološki državni aparati, ovakvo shvatanje referencijalne funkcije jezika predstavlja očiglednost „koja čini da jedna reč ‘označuje jednu stvar’ ili ‘ima jedno značenje’„, očiglednost koju Althusser naziva „očiglednošću ‘prozirnosti govora’„.

Jakobson, svojim pozivom na realizam u lingvistici, podriva ovakve zdravorazumske očiglednosti, koja se u osnovi svodi na „fido„-fido „teoriju„ značenja, tj. očiglednost da „jedna reč ‘označuje jednu stvar’ ili ‘ima jedno značenje’„. Nasuprot tome, poslednja konsekvenca onoga što Jakobson misli kada tvrdi da je struktura referencijalnosti određena samo s obzirom na funkciju komunikacije, sastoji se u tome da, pre komunikacionog akta, pre govornog čina, referencija/označavanje (ali ni signifikacija/značenje) stricto sensu ne postoji.8. Bahtin pravi razliku između teme i značenja iskaza kako bi na to ukazao9. Svaki čin referencije, involvira pošiljaoca, onoga koji referira („enkodira„) i primaoca poruke, onoga koji inferira („dekodira„). Referencijalno značenje, prema tome, onako kako se ono stabilizuje u leksikonu jednog jezika, predstavlja, naposletku, već izvršenu refrencijalnu funkciju u aktu komunikacije, apstrahovanu iz akta komunikacije, i stabilizovanu za neke buduće govorne činove, apstrakciju, koja stricto sensu ne postoji, osim kao teorijski predmet (imajući, pri tome, isti teorijski status kao i jezik uopšte – jezik kao „sistem autoidentičnih normi„ ne postoji ni objektivno ni subjektivno, tj. ni po sebi, ali ni za govornog subjekta).

Teorija diskursa E. Benvenistea

U zbirci tekstova Problemi opšte lingvistike E. Benvenistea, u vezi sa diskursom10, kaže sledeće:

„Kao kontrast, mi smo unapred postavili plan besede. Ovde besedu valja shvatiti u njenom najvećem obimu: svaki iskaz koji postavlja govornika i jednog slušaoca, a kod prvog nameru da utiče na drugog […] [u diskurs spadaju] jednom rečju, svi rodovi u kojima se neko nekome obraća, najavljuje se kao govornik i organizuje ono što kaže u kategorije lica„11.

Prema Benvenisteu diskurs predstavlja jedan oblik govora (realizacije, upotrebe jezika). Taj oblik se odlikuje, u odnosu na druge upotrebe jezika, time što postavlja govornika i jednog slušaoca, ili filozofski rečeno, subjekta i drugog, odnosno time što uspostavlja (inter)subjektivnost. U diskurs, u skladu sa tim spadaju svi oni rodovi govora „u kojima se neko nekome obraća„, što je zapravo definicija komunikacije, pa je diskurs, stoga inherentno akt komunikacije (ili govorni akt). Reći da diskurs uspostavlja (inter)subjektivnost i reći da je diskurs akt komunikacije, predstavljaju dva načina, prema Benvenisteu, da se kaže jedno te isto12.


Govoreći o formalnom aparatu diskursa, Benveniste nabraja jezičke oblike „ja„, „ti„, „ovde„, „sada„. Ovi termini se, u lingvistici, nazivaju deikticima. Deiktički izraz obuhvata svaki jezički oblik koji služi da se postigne neko pokazivanje, indiciranje, pa se stoga oni neretko označavaju i terminom „indeks„, ili terminom „kazalo„. Deiktici se dele na personalne, koji služe za indiciranje osobe, spacijalne, za indiciranje mesta, i, naposletku, temporalne, koji služe za za indiciranje vremena.
Od ove tri grupe deiktika, najvažniji su personalni deiktici, jer se ostali deiktici uvek interpretiraju u terminima personalnog deiktika. Tako interpretacija termina „ovde„ zavisi od interpretacije lokacije osobe koja govori, i analogno, interpretacija termina „sada„ moguća je tek ako se deiktik „sada„ shvati kao da „referira na neku tačku ili period u vremenu koja ka svoj centar ima vreme govornikovog iskazivanja„13. Na osnovu rečenog, treba zapaziti da personalni deiktik ‘ja’ ima centralnu ulogu među ostalim personalnim deikticima.


Lingvistički gledano, osnovno svojstvo
deiktika može da se opiše preko njihove referencijalne funkcije. Oni, u poslednjoj liniji, ne refereriraju na izvanjezičku stvarnost, već uvek na instancu iskazivanja, na konkretni iskaz koji ih sadrži. Iskaz je individualan, konkretni, neponovljivi fenomen, iz čega sledi da pre čina iskazivanja deiktici nemaju nikakvu referenciju. Šta je zaista referencirano deiktikom prvog lica? „’Ja’ označava onog koji govori i u isto vreme implicira iskaz o tom ‘ja’: kazav ‘ja’ ja ne mogu, a da ne govorim o sebi„14. „Ja„ referira na govornika, a iskaz čiji je subjekt izraz „ja„ jeste iskaz o tome govorniku. Govornik i tema iskaza, onaj ko govori i onaj o kome se govori koincidiraju. Prema tome, moram znati ko kaže „ja„, da bih znao na koga se referira upotrebom tog „izraza„. Govornik, ili onaj na koga referira izraz „ja„ može biti samo onaj ko kaže „ja„. Prema tome, identitet govornika može biti definisan samo s obzirom na govorni čin, i samo u terminima govornog čina: „’ego’ je onaj koji kaže ‘ego’„15. Da bismo odredili referenciju deiktika „ja„, moramo ga, u poslednjoj liniji, dovesti u vezu sa instancom diskursa, tj. sa konkretnim govornim činom, sa individualnim, neponovljivim iskazom.

Deiktici su osobeni po tome što ono iskazano, referencirano, ne postoji pre i nezavisno od čina iskazivanja. To je posledica činjenice da deiktici ne upućuju na neku nezavisnu objektivnu realnost, već uvek na jedinstveni iskaz16. Ono referencirano deikticima konstiuiše se, obrazuje se u samom činu referencije. Govornik je govornik baš zato i samo zato što referira na sebe kao na govornika. Govornik ne postoji kao govornik pre i nezavisno od instance upotrebe, implicitne ili eksplicitne, deiktika „ja„. Jezička praksa, na šta smo već ranije ukazali, a sada smo u stanju to da objasnimo, ima kreativnu snagu, i to u doslovnom smislu. Govornik kao govornik stvoren je upotrebom izraza „ja„. Upotrebom spacijalnih i temporalnih deiktika, stvara se, u relaciji prema upotrebi personalnog deiktika, čitav sistem prostornih oblasti i mesta, kao i vremenskih tačaka i perioda. Govornik, i njegov subjektivni svet, mogli bismo reći, konstituišu se činom upotrebe jezika. Govor, prema tome, deikticima ne referira na neku izvanjezičku stvarnost, već uvek na stvarnost koja se konstituiše samom upotrebom jezika, i u poslednjoj liniji na stvarnost upotrebe jezika17.

Budući da je govor lingivistčki definisan kao upotreba jezika, možemo izvući zaključak da se govorni subjekt uvek konstituiše 1) u strukturi (jer jezik je sistem, a sistem predstavlja skup relacija koje sačinjavaju strukturu), i 2) da ta struktura mora biti znakovna struktura, preciznija, struktura jezičke prakse (langage). U tom smislu, govorni subjekt predstavlja jedno mesto u strukturi, jednu poziciju delimitiranu strukturom, i da se izrazimo tradicionalnije, subjekt, doslovno, predstavlja subjekt-poziciju „podmetnutu„ izvesnoj predikaciji. Stoga treba primetiti da subjekt postaje posle jezika, ali uvek u terminima jezika, koji obezbeđuje nešto što bismo mogli nazvati jezičkom garancijom njegove egzistencije18. Subjekt se, jednom reči, konstituiše u diskurzivnim praksama. Stoga će Althusser, u nastojanju da izgradi generalnu teoriju diskursa, nastojanju kome ćemo vrlo brzo obratiti pažnju, i konstatovati sledeće: „Ako međusobno uporedimo različite oblike postojećih diskursa, […] možemo da predočimo jedan zajednički efekt: svaki diskurs proizvodi efekt subjektivnosti. Svaki diskurs ima kao svoj nužni korelat subjekta, koji je jedan od efekata, ako ne glavni, njegovog funkcionisanja„19.

Govorni subjekt ne nalazi se izvan jezičke prakse. On ne preegzistira jezičkoj praksi i ne postoji nezavisno od jezičke prakse. Govorni subjekt se konstituiše u govornom aktu. „Ja„ i „ti„ ne postoje izvan jezičke prakse. Oni se u jezičkoj praksi postavljaju u najjačem smislu – ustanovljavaju se u biću20. U znakovnoj strukturi se, prema tome, konstituišu posebne pozicije subjekata – pozicija govornika i pozicija slušaoca. U skladu sa time, treba obrnuti poznato Aristotelovo određenje čoveka kao životinje koja govori. Nasuprot tome, bilo bi ispravnije, tvrditi da čim počnemo da govorimo, zapravo, jezik govori putem nas. Ili preciznije, čim počnemo da govorimo, jezička praksa, govor, govori umesto subjekta iskazivanja. Subjekt „se naprosto kaže„ za govor, „a tek po analogiji„ za njegov subjekt-učinak, govornika. Govor govori pomoću govornika. Upravo zato Lacan, u svojevrsnoj aluziji na Platona, aluziji koja vrši dvostruki rad inverzije-subverzije, smišlja termin parlêtre, ili na srpskom, „govoribiće„. U tom smislu, ne govorim „ja„, i ne slušaš „ti„. „Mi„ smo samo pozicija subjekta i pozicija drugog konstituisana u znakovnoj strukturi, ili, govornik i slušalac konstituisani u jezičkoj praksi. Ne govorim ja, već govori „to„, „govori biće„ samog govora.

Govorni subjekt, prema tome, nije gospodar jezika. Jezik nije sredstvo, u odnosu na koje se subjekt postavlja objektivno i neutralno, u vezi sa kojim subjekt uživa distanciranu autnomiju. Jezik nije predmet proizvoljne manipulacije subjekta. Jezik se ne nalazi u instrumentalnom odnosu prema subjektu. Pre bi se, uslovno, moglo reći da važi obrnuto – govor se služi subjektom da bi nešto rekao. Subjekt pozajmljuje „svest i volju„ jeziku21. Utoliko ukoliko je „reč koja bi trebalo da bude subjektova, uvek upregnuta u neku jezičku mrežu […] subjekat a priori ne može ovladati, ‘uračunati’ efekte svoje vlastite reči„22. Reč je uvek deo znakovne strukture koja ne zavisi od subjekta, kao i govorni akt koji je, bliže gledano, neotklonjivo bilateralan (ne zavisi samo od mene, već i od sagovornika), a dalje gledano socijalan (ne zavisi, u poslednjoj liniji, ni od mene ni od sagovornika). Stoga sledbenici Lacanove psihoanalize često naglašavaju kako subjekt uvek kazuje nešto drugo, nešto manje ili nešto više u odnosu na ono što je hteo da kaže23. To se u potpunosti slaže sa jednom od kompaktnih definicija pragmatike u kojoj se ona određuje kao „izučavanje o tome kako se više saopšti nego što je rečeno„24. Reč je naime, o tome da je „red Simbolnog decentralizovan u odnosu na subjekat„25, i da subjektova komunikativna intencija, kao i njegovo aktivno razumevanje onoga što kaže, igraju sekundarnu ulogu u konstituciji značenja (smisla), konstituciji koja se odigrava na intersubjektivnom terenu, i u prostoru socijalnog. U tom smislu, „značenja„, svakako, „nisu u glavi„.

II „Tipologija„ diskursa

Althusser, videli smo, pojam subjekta dovodi u neraskidivu vezu sa pojmom diskursa. Ako pažljivije pogledamo gore navedeni citat o produktivnom karakteru diskursa i subjektu kao produktu, primetićemo da Althusser govori o diskursima, a ne o diskursu, implicirajući time da postoji više vrsta diskursa. Diskurs svake vrste proizvodi efekt subjektivnosti – to je ono što ga čini diskursom.

Posle takvog određenja, kao logično, nameće se pitanje diferencijalnih relacija26 specifičnih diskursa. Naime, postavlja se pitanje po čemu se diskursi međusobno razlikuju, šta ih odvaja jedne od drugih. Koja to razlika koja postoja između, recimo, ideološkog diskursa i umetničkog diskursa definiše ideološki diskurs kao ideološki, a umetnički kao umetnički? Na ovo pitanje Althusser pokušava da odgovori svojom tipologijom diskursa koju izlaže u delu Trois notes sur la théorie des discours, ili, „Tri beleške o teoriji diskursa„.

Generalna teorija označitelja i regionalna teorija diskursa

„Teorija proizvodnje učinka subjektivnosti zavisi od teorije označitelja„27. Subjekt se proizvodi samo u označiteljskoj praksi (tj. jezičkoj praksi, u poslednjoj liniji). Samo jedna teorija označitelja može da položi račun o njegovoj konstituciji, smatra Althusser. Kakav je odnos između onoga što Althusser naziva generalnom teorijom označitelja i onoga što on naziva regionalnom teorijom pojedine vrste diskursa?

„Generalna teorija dozvoljava da se misli specifična razlika […] ali se ne čini da bi jedna generalna teorija označitelja mogla sama po sebi (dedukcijom) da izvede specifičnu razliku […] Ona bi trebalo da učini mogućom tu razliku igrom mogućih varijacija upisanih u teoriju diskursa – ali ona ne može da je konstruiše„28.

Iz koncepata jedne generalne teorije diskursa ne možemo da dedukujemo koncepte jedne regionalne teorije diskursa. Osim toga, od koncepata jedne generalne teorije diskursa ne možemo da konstruišemo, kao komplekse, koncepte regionalne teorije diskursa. Prvi stav, privremeno, možemo da tumačimo aristotelovski. Naime, iz koncepta sisara, nikakvom analizom, i dedukcijom zasnovanom na toj analizi, ne mogu da izvedem koncepte dvorukosti, uspravnog hoda, sposobnosti mišljenja, sposobnosti govora itd. Naime, ako hoćemo da izvršim tranziciju sa generalne na regionalnu teoriju, onda moramo da uvedemo neke dodatne koncepte, koncepte koji ne postoje na nivou generalne teorije. Druga tvrdnja, tvrdnja koja se tiče konstrukcije, ima istu posledicu: budući da koncepti regionalne teorije nisu „molekularni„ koncepti, moramo, na nivou regionalne teorije, uvesti nove „atomičke„ koncepte. Prva tvrdnja je aproksimativna i moramo je precizirati, i time ispraviti njen idealistički smisao (prema kojem se posebno jednostavno supsumira pod opšte).

Prvi stav, stav da iz koncepata jedne generalne teorije ne možemo da izvedemo (analizom i dedukcijom) koncepte jedne regionalne teorije, moramo da diferenciramo u odnosu na Aristotelovo stanovište, koje smo upravo naveli u svrhu objašnjenja relacije koncepata generalne i regionalne teorije. Naime, radi se o tome da se differentia specifica objekta jedne regionalne teorije ne misli samo „u njenom negativnom aspektu„, kao kod Aristotela, „već i u njenom pozitivnom aspektu„29. Naime, ono što čoveka kao živo biće, kod Aristotela, razlikuje od drugih živih bića jeste činjenica da, u „jezičkoj„ definiciji, recimo, ima sposobnost da govori, tj. da se služi jezikom. „Imati sposobnost govora„ predstavlja jedno pozitivno svojstvo, i tek polazeći od prisustva, pozitiviteta tog svojstva, možemo misliti razliku čoveka prema drugim živim bićima, i to samo u njenom „negativnom aspektu„ – druga živa bića, naprosto, nemaju to svojstvo, ili to svojstvo nije prisutno (negativitet) kod drugih živih bića. Međutim, kada Althusser govori o diferencijalnoj relaciji, kada ističe specifičnost diferencijalne relacije u odnosu na differentia specifica, i kada kaže da ovu relaciju treba misliti i u njenom „pozitivnom aspektu„, on vrši inverziju klasičnog metafizičkog stava omnis determinatio negatio est. Naime, Althusser tvrdi omnis negatio determinatio est, tvrdeći time da diferencijalna relacija, a ne neko pozitivno svojstvo, predstavlja determinaciju jednog objekta. Althusser u tome sledi Saussureovo otkriće diferencijalnih relacija kao konstitutivnih za identitet jezičkih jedinica: „u jeziku postoje samo razlike bez pozitivnih termina„. Specifičnost svakog diskursa može da se misli samo polazeći od diferencijalne relacije koje ga vezuje za neki drugi diskurs. Izvesni diskurs se, dakle, može definisati samo razlikom prema nekom drugom diskursu30.


Specifične razlike između pojedinih diskursa, Althusser pokušava da pronađe na četiri nivoa: 1) na nivou specifičnih razlika efekt-subjekata različitih diskursa, 2) na nivou razlike u strukturama diskursa, koje obuhvataju razlike s obzirom na poziciju subjekta u odnosu na razmatrani diskurs i u razmatranom diskursu, kao i sintaktičke razlike diskursa – razlike s obzirom na ograničenja koja uređuju odnose među elementima pojedinog diskursa, 3) na nivou različite prirode označitelja koji sačinjavaju elemente svakog diskursa, i 4) na nivou razlike u funkciji svakog od četiri diskursa
31.

Efekt-subjekt

Louis Althusser tvrdi da je pravna ideologija dominantna ideologija kapitalističkog načina proizvodnje. To, u suštini, znači da se u pravnoj idelogiji artikulišu ključni pojmovi svih drugih ideologija, i naposletku, same filozofske ideologije. „Buržoaska vladajuća klasična filozofija„, kaže Althusser, „(i njeni nusproizvodi, čak i oni moderni) izgrađena je na pravnoj ideologiji, a njeni ‘filozofski predmeti… su pravne kategorije ili entiteti: Subjekt, Objekt, Sloboda, Volja, Svojstvo, Predstavljanje, Osoba, Stvar itd.„32. Stožerni pojam pravne ideologije predstavlja pojam osobe ili lica (poznato je da naše zakonodavstvo razlikuje pojmove fizičkog i pravnog lica). Ako sledimo upravo navedenu Althusserovu sugestiju, onda treba istaći kako je centralna kategorija celokupne moderne filozofije, filozofije moderne, izvedena, preuzeta itd. upravo iz pravno-ideološkog pojma subjekta. Filozofija u svemu tome funkcioniše kao „teorijska laboratorija„ u kojoj se konkretniji ideološki pojam osobe „destiluje„ u apstraktniju filozofsku kategoriju subjekta. Šta se, u smislu istorije filozofije, dešavalo u toj „laboratoriji„?

Autonomija subjekta

Tradicionalno gledano, subjekt je subiectum, ono podmetnuto, što se javlja kao nosilac svojstava i odnosa (predikata i relacija). Subiectum u toj upotrebi predstavlja isto što i res, ili stvar, stvar koja predstavlja nosioca izvesnih atributa. U tom smislu, subjekt se javlja kao nosilac nekih sposobnosti, pre svega duševnih sposobnosti. Subjekt se shvata kao duh koji opaža, misli, itd.

Do krucijalne promene u tradicionalnoj koncepciji subjekta, tj. do uspostavljanja moderne (novovekovne) koncepcije subjektivnosti dolazi, kao što je dobro poznato, sa Descartesom. Sa Descartesovim cogito u filozofiju se uvodi figura refleksivnosti – cogito označava takav res koji misli da misli, ili koji misli sebe kao mislećeg. Descartes, dakle, u subiectum uvodi specifičan režim autoreferencijalnosti. Cogito u Descartesovoj filozofiji predstavlja epistemološki/metodološki preduslov mišljenja. Svako Descartesovo izvođenje, svaki Descartesov dokaz, u poslednjoj liniji počiva, ili bi trebalo da, ako treba da bude nesumnjiv, na tome cogito. Uprkos tome, Descartes subiectum još uvek shvata tradicionalno, kao res. Bez obzira na krucijalnu metodološku/epistemološku ulogu autoreferencijalnosti, u ontološkom smislu, subiectum se postvaruje, supstancijalizuje. Stvar je ono što je stvarno, mišljenje mišljenja je samo njen esencijalni predikat. Spinoza će, pak, shvatiti supstanciju kao causa sui, ili, svoj vlastiti uzrok/posledicu, i time direktno pokazati da autoproduktivnost leži u biti supstancije33. Hegel će, da završimo time kratko razmatranje istorije pojma „subjekt„ u filozofiji, u svom čuvenom iskazu, izričito zahtevati da se „supstancija shvati i kao subjekt„, a to znači prema Hegelu da se direktno povežu dva navedena svojstva – biti causa sui i biti apercipirajući. U tom smislu, subjekt-supstancija jeste causa sui ako i samo ako se apercipira – apercepcijom (mišljenjem same sebe, spoznajom same sebe) subjekt-supstancija proizvodi samu sebe. Idealizam bi se upravo sastojao u ovom izjednačavanju produkcije sa spoznajom (mišljenjem).

Ideallističko stanovište, čak i svojim najspekulativnijim verzijama, u poslednjoj liniji predstavlja apstraktni, filozofski „prevod„ ideološkog pojma subjekta. Bez obzira da li je u zdravorazumskom pojmu shvaćen kao čovek ili kao čovečanstvo, kao individualni ili kao kolektivni, kao humani, superhumani (božanski) ili subhumani (životinjski), subjekt se uvek – ne treba zaboraviti da se poreklo filozofske kategorije subjekta krije u pravnom pojmu osobe – shvata kao centar i izvor misli, reči i dela. Subjekt je, prema ideološkom pojmu subjekta, nosilac misli, reči i dela, i kao nosilac ujedno i njihov kreator (producent). U svom stvaralaštvu subjekti ne zavise od nečega što ne bi bili oni sami, ne zavise od nečeg drugog, ma kako shvatili to drugo – kao jezik/govor, istorijsko-socijalne okolnosti itd. Utoliko je subjekt o kome se ovde radi autonoman, nezavisan, slobodan subjekt, i u negativnom smislu nezavisnosti od drugog/drugih, ali i u pozitivnom smislu u kojem zavisi samo od sebe samog – inače ne bi bilo moguće pozvati nikoga na odgovornost. Celovitost i koherencija ovako zamišljenog subjekta predstavljaju očiglednu posledicu njegove autonomije.

Diskurs i subjekt

Prema materijalističkom stanovištu koje zastupam ovim tekstom, heteronomija subjekta predstavlja posledicu dvostruke uslovljenosti subjekta. Društveno biće određuje svest (Marx). Subjekt je uslovljen ekonomskim strukturama i praksama. Osim toga, subjekt je uslovljen i tzv. primarnim procesima, odnosno nesvesnim strukturama (Freud). Autonomiju subjekta subvertira, njegovu samoprodukciju kroz autoreferencijalnost sabotira činjenica da se ta samoprodukcija uvek odigrava u strukturi. Subjekt je strukturni učinak, bila ta struktura ekonomska ili nesvesna. Međutim, postoji važna razlika između dve vrste uslovljenosti o kojima govorimo. Uslovljenost ekonomskom strukturom nikada nije neposredna. Ona je uvek posredovana nesvesnom strukturom i jezikom. Drugim rečima, veza između „društvenog bića„ i svesti uspostavlja se putem a) posebnog oblika jezičke prakse, i b) nesvesnih procesa, kao nužnog korelata jezičke prakse, koji je i sam „strukturisan kao jezička praksa„. Posebni oblik jezičke prakse odnosi se na ono što lingvisti nazivaju „normalnom upotrebom jezika„, ili drugačije rečeno, ideološkim diskursom. Upravo zato, ostatak izlaganja biće usredsređen na diskurs nesvesnog, ideološki diskurs i njihovu nužnu vezu.

Struktura diskursa

U čemu se sastoji razlika između diskursa nesvesnog i diskursa ideologije? Reformulisano, pitanje postaje jasnije: u čemu se sastoji razlika između diskursa nesvesnog i diskursa svesti? Odgovor se, očigledno, ne može sastojati u pozivanju na svesnost odnosno nesvesnost diskursa; ne može, jer to bi istovremeno značilo jedan petitio principii i jedan idealistički gest; dakle, jedan idealistički petitio principii. Naime, kada bismo pokušali u svesti/svesnosti da prepoznamo ono u čemu leži razlika između dva diskursa, onda bismo morali da pretpostavimo ono što tek treba da izvedemo kao efekt jednog posebnog diskursa – ideološkog diskursa. Ta pretpostavka bi svakako implicirala i pretpostavku autonomije svesti u odnosu na diskurs (ideološki diskurs). Stoga pitanje o razlici između diskursa nesvesnog i ideološkog diskursa, svakako, implicira i pitanje u čemu se sastoji svest. U nastojanju da da odgovor na ovo pitanje, Althusser je pribegao razlici u pogledu strukture diskursa, i u vezi sa tim, razlici u pogledu pozicije subjekta u odnosu na strukturu:

„Ako međusobno uporedimo različite efekte-subjekte koje proizvode različiti oblici diskursa, uviđamo da 1) odnosi subjekta prema razmatranim diskursima nisu isti, 2) drugačije rečeno, da se pozicija diskursom ‘produciranog’ ili indukovanog subjekta menja s obzirom na diskurs. Tome je tako zato što ideološki subjekt lično (en personne) čini deo, prisutan je lično (est present en personne) u ideološkom diskursu, budući jedan određeni označitelj tog diskursa […] Subjekt nesvesnog diskursa zauzima različitu poziciju […]: on je ‘reprezentovan’ (represente) u lancu označitelja jednim označiteljem koji ‘stoji umesto’ njega (qui en ‘tient lieu’), koji je njegov ‘namesnik’ (‘lieu-tenant’), te je on stoga odsutan (absent) iz diskursa nesvesnog putem ‘namesništva’„34.

Subjekt ideološkog diskursa, smatra Althusser, predstavlja jedan od označitelja ideološkog diskursa. Sa druge strane, subjekt diskursa nesvesnog nije jedan od označitelja tog diskursa. Doduše, postoji jedan označitelj, tzv. „prazan označitelj„, i on je u vezi sa subjektom diskursa nesvesnog, međutim, taj označitelj je ili 1) označitelj samog nedostatka/odsutnosti subjekta nesvesnog, ili 2) označitelj bez označenog, i referenta, tzv. „čisti„ označitelj. U svakom slučaju, taj označitelj „stoji umesto„, ili, „stoji namesto„, subjekta nesvsnog. On je njegov namesnik, i u tom namesništvu on ga nadomešta. U čemu se sastoji precizan smisao ove dvostrukre relacije namesništva-nadomeštanja?

Govoreći o deikticima (indeksima, kazalima), Benveniste kaže kako se

„važnost njihove funkcije meri sa prirodom problema koje ona valja da reši, a taj problem je problem intersubjektivnog govora. Govor je rešio taj problem tako što je stvorio skup ‘praznih’ znakova, nereferenicjalnih u odnosu na ‘stvarnost’, znakova koji uvek stoje na raspolaganju i postaju ‘puni’ čim ih neki govornik preuzme u svakoj instanci svog govora […] Taj znak je vezan za upražnjavanje govora i on označava govornika kao takvog„35.

Govor, prema Benvenisteu, ima zadatak da reši problem komunikacije. Srž tog problema leži u pitanju „ko govori?„, odnosno u pitanju „ko sluša?„. Pre nego što se pristupi prenosu poruke, pre nego što se ona enkodira i dekodira, mora se ustanoviti ko šalje, odnosno ko prima poruku. U svrhu rešenja tog pitanja govor mora da izumi posebne označitelje, označitelje koji označavaju govornika i slušaoca. Da bi referirao na bilo šta drugo, govor mora da referira na onoga ko referira i onoga ko inferira. Da bi poslao bilo kakvu poruku on mora da pošalje i poruku o tome ko prima i ko šalje poruku. Uslov mogućnosti komunikacije, prema tome, nije samo ustanovljenje koda, jezičkog sistema, već i posebne grupe označitelja. Znakovi koji obrazuju ovu grupu ne referiraju na objektivnu „stvarnost„. Oni, podsetimo, pre svega referiraju na stavrnost instance upotrebe jezika, na stvarnost govora. Oni, drugim rečima, nemaju referenciju pre nego što se upotrebe, a svaki pokušaj da se definiše njihovo označeno, njihov smisao završava u circulusu – „ja„ označava upravo onoga koji kaže to „ja„. Upravo zato Benveniste personalne deiktike naziva praznim znakovima.

Ovde se otvara mogućnost beskonačnog regresa. Da bi poslao bilo kakvu poruku govor mora da pošalje i poruku o tome ko prima i ko šalje poruku. Ali da bi poslao poruku o tome ko prima i ko šalje poruku, on, posledično, mora prethodno da pošalje poruku o tome ko prima i ko šalje poruku o tome ko prima i ko šalje poruku itd. 36. Ova mogućnost je stvarna, i njeno „zatvaranje„, „neutralisanje„, „domestifikacija„ itd. dešava se putem obrazovanja posebnog diskursa koji samo „deferira„ referenciju govornika i slušaoca37.

Označitelj reprezentuje subjekta za drugog označitelja

„Ja„ kao morfem, kao označitelj u normalnoj upotrebi jezika, predstavlja jedan od označitelja ideološkog diskursa. Referent tog „ja„, govornik, onaj koji kaže „ja„, subjekt, parlêtre, predstavlja subjekta iskazivanja. Beskonačni regres koji implicira upotreba personalnih deiktika, u psihoanalizi se izražava teoremom o nekoincidenciji subjekta iskaza i subjekta iskazivanja. Subjekt iskaza, „ja„ kao morfem koji se nalazi na sintaktičkoj poziciji subjekta u iskazu, nikada ne refererira na subjekta iskazivanja, tj. govornika. Zašto?

„’Pravi je simbol onaj simbol koji ima opšte značenje’ i to značenje onda ‘može biti samo simbol’, pošto omne symbolum de symbolo (svaki simbol govori o simbolu)„38. Jedan označitelj uvek implicira drugog označitelja, proizvodeći na taj način lanac označitelja, lanac koji topografski možemo da shvatimo i kao krug, jer nijedna karika tog lanca nije ni prva ni poslednja, ali takav krug koji je inherentno otvoren za ad infinitum umetanje novih karika. Činjenica da „svaki simbol govori o simbolu„, posledica je diferencijalnog karaktera označitelja i označenog: „ako je značenje u funkciji razlika između termina, a svaki termin je samo svežanj diferencijalnih relacija, onda nas svaki termin samo refererira na drugi termin od koga se razlikuje i sa kojim je u nekoj vrsti relacije„39. Dijakritički karakter znaka, činjenica da se „najmanji mogući označitelj sastoji od dva elementa„40, upravo čini da svaki termin referira na drugi termin, pa u tom smislu ne postoji skup polaznih simbola – takvih termina na koje bi referirali svi drugi termini, a koji sami, sa svoje strane, ne bi referirali na druge termine već direktno na označena (smislove) ili na referente (nominatume). U tom smislu, prazni označitelj „ja„, bivajući preuzet od strane govornika u instanci govora, ne refererira na govornika, već uvek refereri na drugog označitelja. Taj drugi označitelj na kojeg referira „ja„ nije govornik sam, već „stoji umesto„ njega, nadomeštajući ga. Odsustvo/nedostatak govornika nije uzrok ovog nadomeštanja, već, precizno gledano, njegova posledica. Baš zato što stoji umesto govornika, označitelj namesnik ga nadomešta, čineći ga na taj način odsutnim. Odsutnost, nedostatak govornika, prema tome, nije nikakva primordijalna ontološka činjenica, neki bezupitni bezdani ponor bića. Manque à être, nedostatak bića, ili nedostatak u biću, predstavlja proizvod procesa označvanja, i u poslednjoj liniji, nužni učinak instance diskursa.

Sam namesnik nije jedan od označitelja diskursa svesti. U njemu, doduše, nema ništa što bi ga činilo principijelno nesvesnim, ali bar u trenutku upotrebe personalnog deiktika prvog lica, on principijelno ne može biti označitelj svesnog diskursa. Označitelj koji igra ulogu namesnika (lieu-tenant), koji reprezentuje subjekta time što „stoji umesto„ subjekta, jeste namesnik subjekta govora, subjekta koji je stricto sensu uvek odsutan iz diskursa nesvesnog – on nikada nije referent/označeno nijednog označitelja; eventualno se može reći da postoji označitelj čije je označeno/referent njegov nedostatak, ili kome nedostaje označeno/referent (tj. govornik), mada bi ispravnije bilo reći, jednostavno, da on „stoji umesto„ subjekta koji je referenciran subjektom ideološkog diskursa. Takva razrada daje nam mogućnost da razumemo precizni smisao Lacanove formule prema kojoj „označitelj reprezentuje subjekta za drugog označitelja„. U našoj preformulaciji, ova formula glasi: „označitelj reprezentuje subjekta iskazivanja za subjekta iskaza„. Kada god reprezentujućeg označitelja pokušamo da postavimo na mesto subjekta iskaza, on, zbog dijakritičke prirode označitelja, ne referira na samog subjekta iskazivanja već na drugog označitelja koji reprezentuje subjekta iskazivanja za njega, i tako ad infinitum41.

Interpelacija

U čemu se, dakle, sastoji specifičnost u strukturi diskursa svesti (ideološkog diskursa)? Althusser odgovara na to pitanje na sledeći način:

„Ideološki diskurs, gde je efekt-subjekt prisutan lično, i, dakle, označitelj diskursa, poseduje strukturu ogledalnog centriranja (centration speculaire): indukovani subjekt se udvostručava subjektom proizvođačem (empirijski subjekt udvostručen transcendentalnim, subjekt-čovek Bogom, itd.)„42.

Struktura ogledalnog centriranja ne može se razumeti bez Althusserove najpoznatije formule za ideologiju: „svaka ideologija proziva (interpelle) konkretne individue kao konkretne subjekte43. U ovoj definiciji treba da izdvojimo ideologiju, koja se prema datoj definiciji nalazi u aktivnoj poziciji budući da proziva konkretnu individuu, koja je, budući prozvana, u pasivnoj poziciji, i za koju se čini da preegzistira ideologiji i predstavlja „materijal„ od kojeg ideologija proizvodi/konstituiše konkretne subjekte. Althusser ilustruje akt interpelacije primerom funkcionisanja religijske ideologije:

„Hrišćanska religijska ideologija govori otprilike sledeće: Obraćam se tebi, ljudska jedinko zvana Petar da bih ti rekao da Bog postoji i da mu ti polažeš računa. Ona dodaje: Ovo se Bog obraća tebi mojim glasom„44.

U datom primeru, prvi element koji smo izdvojili, a to je ideologija, koja se nalazi u aktivnoj poziciji, proziva subjekta tako što mu se obraća, prirpisujući vlastiti glas, glas kojim se obraća, nekom Subjektu koji nije konkretni subjekt, subjekt u pasivnoj poziciji prozvanog, adresanta, imenovanog. Ideološka prozivka pokazuje se, tako, kao govor specifičnog Subjekta, u navedenom primeru, Boga. Prema tome, u ideološkom aktu prozivke participiraju dva subjekta – prozivajući/adresirajući i prozvani/adresirani. Gramatički gledano, govornik je ideologija, dok logički gledano, govori neki određeni Subjekt nekom drugom subjektu (nekim drugim subjektima).

Interpelacija je, vidimo, takva „adresa„, takvo obraćanje, koje, budući da vrši konativnu funkciju, jezički implicitno ili eksplicitno sadrži u sebi čin imenovanja. Prema zdravom razumu, ono što je imenovano, postoji pre imenovanja i njegova egzistencija ne zavisi od toga da li je imenovano ili ne. Međutim, sa imenovanjem putem interpelacije stvari stoje drugačije. Imenovanje u interpelaciji ima performativni karakter. Pre svega, moramo razlikovati imenovanje kao akt „krštenja„, od imenovanja kao oslovljavanja po imenu. Imenovanje kao akt u kojem nešto dobija svoje ime, predstavlja ilokucioni akt. Kada kažem, recimo, „Imenujem ovu ulicu Bulevar Kralja Aleksanda„, onda samim činom referiranja na imenovanje, putem reči „imenujem„, vršim radnju imenovanja. Svaka interpelacija implicira jedno takvo imenovanje. Zanimljivost takvog imenovanja sastoji se u tome što se činom referiranja referira na ono što se ustanovljava (= postavlja u biću) samim tim činom. Činjenica stvarnosti, jedno imenovanje, učinak je jezičke reference na tu činjenicu. Govor, u činu imenovanja, pokazuje svoj kreativni potencijal45. Međutim, čak i kada imenujem neku ulicu tako i tako, čini se da ta ulica mora da postoji da bih mogao da je imenujem. Analogno, čak i kad imenujem individuu x imenom „Petar„, čini se da ona mora postojati kao individua da bih mogao da je imenujem. Međutim, interpelacija ne pretpostavlja egzistenciju onog imenovanog u obraćanju. Naprotiv, činom interpelacije ne ustanovljava se samo stvarnost imenovanja referenciranjem na imenovanje, već se ustanovljava i ono imenovano. Ono se ustanovljava i kao x, kao stvar, entitet itd., ali i kao ta i ta stvar. Ono ujedno dobija i biće i identitet46. Zato interpelacija predstavlja prostor kreativnosti jezika u najjačem smislu47. Postanje predstavlja religijsko-ideološki korelat interpelaciji.

Posle gornjeg izlaganja postaje očito da struktura ideologije spekularnost duguje svojoj retoričkoj i performativnoj prirodi. Ideološki diskurs predstavlja, prema Althusseru, posebnu vrstu govornog akta. Međutim, ideologija kao govorni akt nije samo jedan od mogućih govornih akata. Ona je egzemplarni govorni akt, i kao takav akt ona je implicitno prisutna i konstitutivna za svaki drugi govorni akt. Svaki drugi komunikacioni akt, naime, pretpostavlja da se gore pomenuti retoričko-performativni akt već odigrao. Svaki komunikacioni akt pretpostavlja da se referencija „ja„ i „ti„ stabilizovala, i da se privremeno neutralisala mogućnost beskonačnog regresa deferencije govornika i slušaoca (preciznije, da se uvek-već odigrava – reč je o logičkoj, a ne temporalnoj prethodnosti, i ne samo to, akt interpelacije je stricto-sensu bezvremen ili vanvremen).


Čin interpelacije, u biti, predstavlja komunikacioni akt, pa, u skladu sa tim, implicira sve što implicira jedan komunikacioni akt. Osim toga, ideologija, usled svoje retoričke prirode, predstavlja, rečeno Jakobsonovom terminologijom,
konativni komunikacioni akt. U ideologiji se uvek radi o tome da Subjekt sa velikim „s„, koji vrši ulogu pošiljaoca ideološke poruke, oslovlja subjekta sa malim „s„, primaoca te poruke. Ideloški govorni akt je, stoga, konativan zato što se u njemu uvek radi o „orijentaciji prema primaocu„ (Jakobson – kurziv D. D.), za razliku od recimo referencijalne funkcije jezika gde je reč o orijentaciji prema kontekstu. Konativna funkcija „nalazi svoj najčistiji gramatički izraz u vokativu„48, kaže Jakobson. Interpelacija, budući konativni komunikacioni akt, tako takođe nalazi svoj „najčistiji gramatički izraz u vokativu„. Upravo zato Althusser minimalistički svodi akt interpelacije na jedno „Hej, vi tamo!„49.

Spekularnost

Vokativni oblik interpelacije predstavlja jezički razlog spekularne strukture ideologije:

„ideološki diskurs mora biti diskurs koji se odnosi na subjekta kome se obraća, koji dakle mora da sadrži subjekta kao označitelja diskursa, i upravo zbog toga subjekt mora da figuriše lično među označiteljima ideološkog diskursa. Pošto se individua konstituiše u prozvanog subjekta, potrebno je da se ona prepozna kao subjekt u ideološkom diskursu, potrebno je da ona figurira u njemu: odatle dolazi prvobitni ogledalni odnos, koji dovodi do toga da se prozvani subjekt gleda u diskursu prozivanja„50.

Na ovom mestu bi trebalo pažljivo da razlikujemo dve vrste spekularnosti koje Althusser ne razlikuje eksplicitno. Naime, u spekularnosti 1, sama konkretna individua koja je prozvana ogleda se u jednom od označitelja diskursa („Petar„, „čovek„), dok se u spekularnosti 2, subjekt sa malim „s„ (označitelj ideološkog diskursa, recimo „čovek„) ogleda u subjektu sa velikim „S„ (označitelj ideološkog diskursa, recimo „Bog„). Spekularnost 2 Althusser objašnjava na sledeći način:


„Tada se pokazuje da prozivanje individue kao subjekta pretpostavlja ‘egzistenciju’ jednog Drugog Subjekta, Jedinstvenog i centralnog, u čije ime religiozna ideologija proziva sve individue kao subjekte […] Konstatujemo da je struktura svake ideologije […] ogledalna (speculaire): ovo ogledalno udvajanje je konstitutivno za ideologiju i osigurava njeno funkcionisanje. Što znači da je svaka ideologija centrirana, da Apsolutni Subjekat zauzima jedinstveno mesto centra, i priziva oko sebe beskrajno mnoštvo individua kao subjekte, u jednom dvostrukom ogledalnom odnosu koji potčinjava subjekte Subjektu, istovremeno im dajući, u Subjektu gde svaki subjekt može posmatrati svoju sopstvenu sliku (sadašnju i buduću), garanciju da se zaista radi o njima i o Njemu„51.

Spekularnost 2 predstavlja osobenu diskurzivnu (označiteljsku) strukturu. Forma te diskurzivne strukture, skup relacija među njenim elementima, određuje se, po principu dvostruke artikulacije, deobom (decoupage) iskaza ideološkg diskursa na jedinice (Subjekt, subjekt), kao i zakonima kombinacije jedinica u iskaz (u ovom slučaju to su sintaktički zakoni i pragmatičke zakonitosti komunikacionog, konativnog akta). Spekualrnost 2, prema tome, predstavlja „drugi sprat„ ideološke strukture, na čijem prvom spratu se nalaze mimike, gestovi, ponašanja, reči i svi ostali označitelji koji mogu da igraju ulogu subjekta, odnosno Subjekta52.

Spekularnost 2 ne treba pobrkati sa spekularnošću 1, relacijom koja se javlja između konkretne individue (konkretna individua je apstrakcija, ima smao fantomsku egzistenciju, ali upotreba tog termina nužna je kada govorimo o ideologiji) diskursa, i njegovih elemenata, pre svega, subjekta i Subjekta. Spekularnost 1 je ono što Lacan naziva imaginarnim, u tekstu Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije Ja kakva nam se otriva u psihoanalitičkom iskustvu, tekstu od prvorazrednog značaja za teoriju ideologije:

„Dovoljno je stadijum ogledala shvatiti kao poistovećenje, u punom smislu koji analiza daje tom terminu: naime, kao preobražaj koji se zbiva u subjektu kad usvaja sliku – njena predodređenost za taj fazni efekt dovoljno je naznačena upotrebom, u analitičkoj teoriji, latinskog termina imago53.

Treba naznačiti da je spekularnost 1 anteriorna spekularnosti 2 (odatle naše numerisanje spekularnosti), tj. da sačinjava njen uslov mogućnosti. Upravo zato je Lacan naziva

„simboličkom matricom u kojoj se ja sedimentuje u prvobitnom obliku, pre no što se objektivizuje u dijalektici poistovećenja sa drugim i pre nego što mu jezik (langage) u univerzalijama uspostavi njegovu funkciju subjekta […] taj oblik postavlja instancu Ja (moi) pre njegovog drušvenog određenja, na liniji fikcije„54.

Društvena određenja bi trebalo shvatiti kao „drugostepene identifikacije„, koja pretpostavljaju jedno moi („ja„ koje se u francuskom jeziku ne može naći u poziciji subjekta rečenice), i koje se dešavaju na relaciji je („ja„ koje se u francsukom jeziku nalazi u poziciji subjekta iskaza), tj. subjekta sa malim „s„ i nekog Subjekta. U skladu sa objašnjenom upotrebom, je predstavlja subjekta iskaza, označitelja ideološkog diskursa. Sa druge strane, moi ne označava subjekta iskazivanja. Naprotiv, ono ga „nadomešta„ time što ga reprezentuje. Ono uvek implicira njegovu odsutnost (iz diskursa nesvesnog), a refererira na nekog drugog označitelja, prema dobro poznatoj Lacanovoj formuli prema kojoj „označitelj reprezentuje subjekta za drugog označitelja„.

Decentriranost, manjak, Ich-Spaltung

Za razliku od ideološkog diskursa koji „poseduje strukturu ogledalnog centriranja„, kod „diskursa nesvesnog gde je efekt-subjekt odsutan putem ‘nadomestka’ imamo posla sa fikcionalnom (fausse) strukturom centriranja, kojoj podleži (sous-tendue) jedna struktura bega ili ‘zeva’ (metonimijska struktura?)„55. Poredak simboličkog decentralizovan je u odnosu na subjekta, i to u dvostrukom smislu. On je decentriran u odnosu na subjekta ideološkog diskursa, time što subjekt ideološkog diskursa nije jedan od njegovih označitelja (pod „poretkom simboličkog„ mislimo na „drugu scenu„, diskurs nesvesnog), ali se decentrira i u odnosu na subjekta nesvesnog, budući da subjekt nesvesnog nikada nije 1) priustan lično kao jedan od označitelja diskursa nesvesnog, 2a) nikada nije refereriran nekim od označitelja diskursa nesvesnog, nego „označitelj reprezentuje subjekta za drugog označitelja„, što znači da nikada sam subjekt nije prezentan za označitelja bilo svesnog diskursa, bilo nesvesnog, kao njegov mogući referent, i 2b) (subjekt nesvesnog) nikada nije čak ni smisao (označeno) nekog označitelja diskursa nesvesnog, budući da omne symbolum de symbolo.

Ova decentriranost za posledicu ima ono što je Freud nazivao Ich-spaltung. Taj splitting lociran je, precizno gledano, između subjekta iskaza (je, subjekta ideološkog diskursa) i subjekta iskazivanja (moi, ili subjekta diskursa nesvesnog). Dijakritička priroda označitelja, njegova diferencijalnost, predstavlja uzrok subjektove podele, i to 1) time što prazni označitelj „ja„ ne refererira na govornika, već na drugog označitelja, i 2) time što taj refereriran „označitelj reprezentuje subjekta za drugog označitelja„, čime nikada nije refereriran sam subjekt. „Zijev unesen naznačenom odsutnošću uvijek je otvoren, on ostaje uzrokom centrifugalnog pravca„, zbog čega diskurs nesvesnog implicira jednu strukturu bega ili„’zeva„, kako to kaže Althusser. U diskursu nesvesnog „ono što se bira, nije drugi lik u kojem se projicira subjekt„, kao što je to karakteristično za ogledalnu centriranost ideološkog diskursa, gde se se subjekt objektivizuje u dijalektici poistovećenja sa drugim, Subjektom. Ne bira se Drugi u kojem „subjekt može posmatrati svoju sopstvenu sliku„ (Althusser), „već kalem vezan za njega […] – kalem, gdje se izražava ono što se od njega [Drugog] odvaja u ovom ogledu, samosakaćenje, polazeći od kojeg će se značenja ocrtati u perspektivi„56. Cirkularnost garancije, samogarancija Drugog, nužno povlači sa sobom arbitrarnost garancije. Budući da samogarancija drugog uključuje i garanciju da Drugi postoji, egzistencija drugog mora biti, u najmanju ruku, kontingentna. Međutim, drugi postoji samo time što se garantuje, čime njegova samogarancija postaje nužan uslov njegovog bića. Ali ta garancija, budući cirkularna, mora biti arbitrarna. Prema tome, Drugi arbitrarno postoji. Ili drugačije, kao arbitrarna, garancija mora biti nevažeća, pa, prema tome, Drugi ne postoji. Zato kalem predstavlja mesto samosakaćenja Drugog. Kalem, zapravo, predstavlja subjekta (nesvesnog diskursa), ono što se odvaja od dijakritičke igre označitelja i što postaje mesto zeva/decentriranosti (samosakaćenja) kao uslov mogućnosti Drugog i označiteljskog poretka (simboličkog).

Jezička praksa, proizvodnja, beg i ogledanje (zaključak)

Althusserova filozofija nije filozofija jezika. U centru pažnje njegove filozofije ne nalaze se niti problemi jezika niti problemi lingvistike. On retko kad govori direktno o jeziku i o lingvistici. Njegove reference na lingivistku uglavnom se odnose na naučnu revoluciju koja nosi ime „Saussure„. Ova revolucija, kojom se otkriva jedan novi naučni kontitent, kontinent jezika, od svog samog početka obeležena je jednom nedoumicom: da li govor treba shvatiti kao partiju šaha57 ili ga, pak, treba shvatiti kao reku koja teče bez prekida58. Althusserova filozofija u svojoj celini, predstavlja napor da se prevaziđe opozicija između statičkog (sinhronijskog) karaktera partije šaha, tj. strukturalističkog nasleđa, sa jedne, i dinamičkog59 (dijahronijskog) karaktera reke reke, odnosno dijalektičkog nasleđa marksizma, sa druge strane.

Da li je koncepcija jezičke prakse kao reke koja teče bez prestanka spojiva sa gore izloženom koncepcijom jezičke prakse kao produktivnog prostora bega (nesvesno) i ogledanja (ideologija)? Da li je ideja neiscrpne i neprestane afirmativne produkcije, ideja kreativnog karaktera jezičke prakse, spojiva sa idejom produkcije putem negacije oličene u (sintaksičkom) ograničenju na kojoj počivaju struktura i njena interna dinamika (bilo da je reč o strukturi nesvesnog, bilo da je reč o strukturi ideologije)? Recimo, za kraj ovog razmatranja, da Althusser ovu dihotomiju nije hteo da reši poput Deleuzea, u suštini inspirisanog Marxom. Odbacujući ideju alijenacije, odbacio je ideju da struktura i intrastrukturna dinamika predstavljaju moment otuđenja afirmativne proizvodne snage jezika. Althusser je, pre, održavao u životu ovu dihotomiju, stavljajući, usled dominacije istoricizma u njemu savremenim marksističkim strujama, akcent na strukturu i intrastrukturnu dinamiku.

U poslednjim radovima koje je napisao, ova dihotomija konačno se prevladava: partija šaha i reka slivaju se u kišu. Pozni Althusser tako je mislilac Epikurove kiše atoma, kiše u kojoj više nema tragova stare opozicije, kiše koja pada sa one strane strukture, njene interne dinamike, pa čak i njene geneze. U toj kiši dolazi do apsolutno kontingentnih susreta kapljica-atoma (Epikurova deklinacija), iz kojih iskrsavaju novi svetovi. Njihov nastanak, nestanak i trajanje apsolutno su kontingentni. Novi jezički svetovi ne predstavljaju izuzetak. „Svetovi„ strukturalizma i dijalektike gube se kao „suze na kiši„, u Althusserovoj potrazi za jednim autentičnijim materijalizmom.

 Appendix I

Langage, langue, parole

Poznato je da se sa F. Saussureom ukupna jezička praksa (langage) deli na dva fenomena – na jezik (langue) i govor (parole)60:


„Za nas jezik nije isto što i govor (langage): jezik je samo određeni, istina bitni, deo govora. On je […] skup nužnih konvencija prihvaćenih od društva […] Jezik je celina sam po sebi i princip klasifikacije. Čim mu damo prvo mesto među činjenicama govora, mi unosimo prirodan poredak u skup koji inače ne dozvoljava nikakvu drugu klasifikaciju„61 (masna slova moja).

Nasuprot jeziku,

„njegova izvršna strana je van toga, jer izvršenje nije nikada delo mase; ono je uvek individualno i individua uvek gospodari njime; zvaćemo ga živa reč (parole)„62. (masna slova moja).

Iz ova dva kratka navoda Saussureovog dela Kurs opšte lingvistike možemo da vidimo da je jezik kao skup konvencija („kod„) tesno povezan sa društvom, budući društveno prihvaćeni skup konvencija. Nasuprot tome, govor („živa reč„ u Marićevom prevodu), stoji u vezi sa pojedincem: govor kao specifično izvršenje (realizacija, aktualizacija) jezika predstavlja delo pojedinca. Jezik, uzet sam po sebi, nešto je u potpunosti virtuelno, ili nešto što ima samo samo potencijalnu egzistenciju: pre i nezavisno od čina njegove aktualizacije od strane pojedinca on ne postoji realno, objektivno. Naposletku, Saussure nam kazuje da

„odvajajući jezik od žive reči (parole), odvajamo u isti mah […] ono što je bitno od onoga što je uzgredno i manje više slučajno63(masna slova naša), kao i da se „u živoj reči nalazi klica svih promena: svaku promenu ubacio je u promet izvestan broj individua, pre no što je ona postala opšta stvar„64 (masna slova naša).

Dihotomija između jezika i govora koju je uveo de Saussure u nameri da u, kako sam kaže, „mnogoobličnoj i heteroklitnoj masi„ jezičke prakse pronađe takav predmet 1) koji bi lingvistici obezbedio predmetnu samostalnost u odnosu na druge nauke, i 2) koji bi se mogao podvrgnuti metodološkim operacijama egzaktnih nauka, obeležiće celokupnu postsaussureovsku lingvistiku. Prema kanonizovanom obliku koji će ova dihiotomija dobiti, govor (parole) kao individualni akt realizacije jezika, dobiće samo naknadnu i podređenu ulogu u odnosu na jezik. On će biti potpuno podređen jeziku na isti onaj način na koji su materijalne stvari podređene idejama u Platonovom učenju: suština pojedinog iskaza, i čina iskazivanja nalaziće se u jeziku, dok će sam iskaz i čin iskazivanja biti nešto nebitno za jezik65. Razlike u odnosu na Platonizam sastojaće se u jednom značajnom momentu: upotreba jezika, individualni akt njegove realizacije unosiće, sa tačke gledišta jezika, potpuno aleatorne, slučajne promene u sam jezički sistem. Stoga je važno uočiti da dihotomija jezik-govor, zapravo, dovodi jezik u kontradikciju sa dva momenta koja su u našem razmatranju od posebnog značaja. Jezik je, sa jedne strane, protivrečan promeni, i time istoriji i genezi, u najširem smislu tih reči, a sa druge strane, individui, tj. govorniku, slušaocu, odnosnu subjektu, opet, u najširem smislu nevedenih reči. Drugačije rečeno, i subjekt (govornik) i istorija (promena, geneza) pojavljuju se kao nešto, Hegelovim jezikom rečeno, spoljašnje, indiferentno, slučajno prema jeziku. Ova kontradikcija između jezika i govora, naposletku, predstavlja kontradikciju između, sa jedne strane, sistema i „sistematizacije„ (= intrasistemske „dinamike„) – determinacija koje su posledica „kauzalnosti„ sistema, tj. koje su posledica primene pravila/konvencija od kojih se sistem sastoji – i ne-sistemskih intervencija u sistem (= ekstrasistemske dinamike, tj. geneze u jakom smislu te reči) – nesistemskih zato što se nisu posledica primene pravila sistema, ali i zato što se poreklo tih intervencija ne leži u samom sistemu, sa druge66.

Appendix II

Lingvistika iskaza M. Bahtina

Jezička praksa, kao kreativni fluks, predstavlja, za Bahtina, samo jedan moment socijalne realnosti, shvaćene, sa svoje strane, kao kreativni fluks. Dinamizacijom (istorizacijom) jezičke prakse, Bahtin pokazuje da (inter)subjektivnost, u vidu „najbliže socijalne situacije„67, tj. dijaloga, kao i socijalnost, u vidu „šire socijalne sredine„68, predstavljaju integralne momente jezičke prakse. Ova dinamizacije odvija se preko analize jezičke prakse i rekonstrukcije rezultata te analize u pojmu iskaza.


Kako Bahtin rešava problem dihotomije jezika i govora koji se postavlja Saussureovom lingvistikom? On ne pretpostavlja, kao Saussure, ili njegovi strukturalistički sledbenici, statičan jezik, isključujući dinamiku iz sistema, i dajući time povoda antinomijama sistem-istorija, struktura-geneza itd. On polazi od pretpostavke dinamičnosti samog sistema. Sistem kao sistema nalazi se neprekidno
in statu nascendi – heraklitovski rečeno, jezik nije, on biva – ako pojam bivanja rezervišemo za ono što su Grci nazivali genesis – nastajanje/nestajanje, promenu, prelaz iz bića u nebiće i vice versa:

„Ako na jezik pogledamo doista objektivno„, kaže Bahtin, „tako reći sa strane, ili, tačnije, stojeći iznad jezika, onda nikakav statičan sistem autoidentičnih normi nećemo naći. Naprotiv, naćićemo se pred neprekidnim postajanjem normi jezika„69.

Jezička praksa, vidimo, za Bahtina predstavlja, u suštini, fluks. Jezička norma, konvencija, nije polazišna tačka, nije nešto što bi stajalo na početku realizacije jezika u individualnom aktu iskazivanja. Naprotiv, jezička konvencija, i, posledično, sistem jezičkih konvencija (= jezik = kod), predstavljaju rezultate, produkte aktivnosti fluksa jezičke prakse. Ti rezultati, međutim, nisu ništa trajno: u sebi nestabilni, oni predstavljaju samo tranzitorne momente, „kondenzacije„, viskoznu penu koja se hvata na površni reke jezičke prakse, da se poslužimo Heraklitovom metaforom70. Jezički fluks, prema Bahtinu, kao geneza jezičkih normi, ima kreativni smisao. Jezička praksa oscilira između dva limita: sa jedne strane, granicu jezičke prakse predstavlja diferencirani „sistem autoidentičnih normi„ i njegova aplikacija (= unutarsistemska dinamika), dok se na drugoj strani jezička praksa susreće sa kreativnim aktom inovacije u stvarnoj upotrebi jezika (tj. sa onim što možemo nazvati izvan sistemskog dinamikom koja predstavlja faktor geneze sistema)71.

Za razliku od platonizma, ovde nije, međutim, reč o nastajanju i nestajanju predmeta, koji bi predstavljali samo prolazne kopije večnih originala: reč je o samom nastajanju „originala„, „ideja„, tj. jezičkih konvencija/normi. Stoga iskaz, kao finalni proizvod jezičke prakse nije prost rezultat aplikacije jezičkog pravila, već rezultat aktivnosti iskazivanja u kome se, u jednom te istom potezu, i kreira i aplicira jezičko pravilo72.

Da li se, međutim, izvor/tlo te kreativne aktivnosti krije u individui, budući da ta aktivnost predstavlja akt individualnog govornika? Premda individualan u trivijalnom smislu, budući da uvek govori neki pojedinac73, iskaz nije proizvod individue, rezultat koji bi se mogao svesti na njene psiho-fiziološke karakteristike i uslove. Iskaz je u suštinskom smislu društveni produkt. Uključivanje društvenog konteksta u razmatranje jezičke prakse, Bahtin vrši dajući iskazu socijalan status:

„Govorni akt ili, tačnije, njegov proizvod – iskaz, nikako se u stvari ne može smatrati individualnom pojavom u preciznom smislu te reči, niti se može objasniti individualno psihološkim ili psiho-fiziološki uslovima jedinke koja govori. Iskaz je socijalan74.

Osim toga, Bahtin kaže da uvek kada uzimamo iskaz u obzir, mi „pretpostavljamo neki tipičan i stabilizovani socijalni vidokrug75, a zatim bliže određuje „socijalni vidokrug„ raslojavajući ga na dva momenta: „Najbliža socijalna situacija i šira socijalna sredina u celosti određuju – i to tako reći iznutra – strukturu iskaza76.

Iskaz, pema Bahtinu, ima inherentno dijalošku strukturu77: njegova „bliža socijalna situacija„ počiva na relaciji između (sa)govornika. On predstavlja učinak aktivnog razumevanja i replike na drugi iskaz – ne postoji izolovani monološki iskaz. Iskaz ne replicira samo na neki drugi iskaz date govorne situacije, već i na prethodne (prošle) iskaze relevantne za situaciju, implicirajući tako istorijski sedimentiranu komunikaciju. Osim toga, svaki iskaz ujedno anticipirajuće replicira na neku moguću buduću repliku na njega samog, uključujući na taj način buduću komunikaciju u vlastiti horizont. On tako biva neotklonjivo upleten u čitavu mrežu drugih iskaza i sam po sebi predstavlja „samo moment neprekidne govorne komunikacije78. Govorna komunikacija, sa svoje strane predstavlja deo ukupne „večno postajuće„ komunikacije (govorne i negovorne) koja se odvija u jednom socijalnom kolektivu, a ta komunikacija predstavlja samo moment neprekidnog kretanja socijalne realnosti: u tome se sastoji „šira socijalna sredina u celosti„. Upravo zato promena skupa konvencija koje sačinjavaju jedan jezik predstavlja posledicu neprekidne promene socijalne komunikacije: „postaje socijalna komunikacija, u njoj postaje govorna komunikacija, u ovoj poslednjoj forme govornih akata i to se postajanje odražava u promeni jezika79.

Fusnote:

1. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, Nolit, Beograd, 1966, p. 159.

2. Vidi appendix 1 ovog teksta.

3. Stoga, Jakobson, opisujući krug zadataka koji su stajali pred lingvistikom njegovom vremena kaže: „Verujem da se danas naš glavni zadatak sastoji u tome da postanemo realisti, da stvorimo realistično izučavanje jezika i da se borimo protiv svakog fikcionalizma u lingvistici. Moramo se zapitati: šta je stvarna jezička konvencija koja omogućuje razmenu govora u datoj jezičkoj zajednici i efektivno služi raznim zadacima komunikacije. Cf. Jakobson Roman, „Sign and System of Language: Reassessment of Saussure’s Doctrine„, u Poetics Today, Vol. 2, No. 1ª, p. 36.

4. Vidi appendix 2.

5. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, p. 289.

6. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, pp. 289-90.

7. U svojoj najjednostavnijoj verziji ova teorija predstavlja tzv. „fido„-fido teoriju značenja, prema kojoj značenje reči predstavlja predmet „umesto„ koga stoji reč. „Fido„-fido teorija značenja, inače, predstavlja spontanu, zdravorazumsku „teoriju„ značenja. Pomenuta očiglednost se, u osnovi, svodi na uverenje da postoje dva skupa, skup reči, imena, itd., sa jedne, i skup stvari, objekata, pojmova itd. sa druge. Bez obzira da li pretpostavljamo surjektivno, bijektivno ili injektivno preslikavanje između ova dva skupa, bilo ono totalno ili parcijalno, i bez obzira na smer tog preslikavanja, treba uočiti da funkcija preslikavnja postoji, ili drugačije, jeste „kodirana„, bez obzira na moguće realizacije ove funkcije u jezičkoj praksi.

8. „Znamo da reči same po sebi ne refereriraju ništa. Ljudi refereriraju. Najbolje bi bilo da o referenciji mislimo kao o činu u kojem govornik, ili pisac koriste jezičke oblike kako bi omogućili slušaocu, ili čitaocu da identifikuju nešto […] U događaju uspešne referncije moramo, takođe, prepoznati ulogu inferencije. Budući da nema direktnog odnosa između entiteta i reči, zadatak slušaoca sastoji se u tome da zaključi koji je entitet govornik nameravao da identifikuje upotrebljavajući neki poseban referirajući izraz„, u Yule Geogre, Pragmatics, Oxford University Press, 1996., pp. 17-8.

9. Iskaz kao istorijski, individualni, konkretni, neponovljivi fenomen, uzet u celini ima temu. Tema je takođe istorijski, individualni, konkretni, neponovljivi fenomen. Unutar teme jednog iskaza postoji značenje iskaza kao njegov ponovljivi i autoidentični element. Međutim, „ako potpuno apstrahujemo odnos prema celini (tj. prema iskazu), sasvim ćemo izgubiti značenje. Stoga se i ne sme povlačiti oštra granica između teme i značenja„ , Bahtin, Marksizam i filozofija jezika, pp. 113-4. Značenje je apstraktno i ne postoji samostalno. Ipak, tema se mora osloniti na neku stabilnost značenja, inače će […] sasvim izgubiti svoj smisao„, ibid., p. 112. Prema tome, moment autoidentičnog i ponovljivog jeste, doduše, apstraktan i idealan, predstavlja puku potenciju, itd. međutim, on je nužan integralni moment svakog iskaza. Sistem postoji samo u komunikaciji, ali i komunikacija postoji samo na bazi sistema.

10. U prevodu tog dela koristi se reč „beseda„ kao ekvivalent za francuski discours.

11. Benvenist Emil, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975, p. 183.

12. Tako definisan, diskurs se, prema Benvenisteu, razlikuje od istorijskog pripovedanja (narativa): „Mi ćemo istorijsko pripovedanje definisati kao modus iskazivanja koji isključuje svaki lingvistički ‘autobiografski’ oblik. Istoričar nikada neće reći ‘ja’, ‘ti’, ni ‘ovde’, ni ‘sada’, zato što se nikada neće poslužiti formalnim aparatom besede„, u Benvenist Emil, Problemi opšte lingvistike, p. 180.

13. Yule Geogre, Pragmatics, p. 9.

14. Benvenist Emil, Problemi opšte lingvistike, pp. 169-70.

15. Ibid., p. 200.

16. „Svaka instanca upotrebe nekog imena odnosi se na izvestan stalan i ‘objektivan’ pojam, podoban da ostane virtuelan, ili da se aktualizuje u jednom osobenom predmetu […] Ali instanca upotrebe ‘ja’ ne čini nekakvu klasu reference, jer nema predmeta koji se da definisati kao ja, na koji bi te instance mogle uvek istovetno upućivati. Svaki ja ima vlastitu referencu i označava svaki put jedinstveno biće, postavljeno kao takvo„, (masna slova – D. D.), ibid., p. 193.

17. Deiktici predstavljaju osobeni slučaj autoreferencijalnosti govora. Dok drugi izrazi jezika referenciraju stvarnost, objekte itd. deiktici referenciraju sam govor. Preciznije, deiktici referenciraju sadašnji, konkretni, individualni, neponovljivi iskaz. Zato u deikticima govor istovremeno tematizuje i biva tematizovan. U iskazivanju deiktika, u poslednjoj liniji, tema iskazivanja uvek je samo iskazivanje. Da li autoreferencijalnost govora ujedno znači i autoproduktivnost govora? Pažljivi čitalac će pimetiti razliku između stava da govor u deikticima referira na govornika, mesta u prostoru, tačke u vremenu itd. i stava da govor u deikticima referira na sam govor. Osim toga, pažljivi čitalac će sigurno primetiti razliku između stava da govor time što referencira govornika, na primer, kostituiše govornika, i stava da govor time što referencira govor konstituiše sam govor. Prva tri stava koja smo naveli spremni smo da prihvatimo bez rezerve. Govor referencira govornika i govor konstiuiše govornika time što ga referencira. Govor referencira govor. Odlučno je pitanje, međutim, da li govor konstituiše govor time što ga referencira. Na to pitanje se ne može jednosmisleno odogovoriti. Prost odgovor „da„ svrstao bi nas na stranu idealista. To mi, međutim, hoćemo da izbegnemo.

18. Cf. Judith Butler, „Conscience Doth Make Subjects of Us All„, in Yale French Studies, No. 88, 1995., p. 6 i p. 25.

19. Louis Althusser, Écrits sur la psychanalyse. Freud et Lacan, Stock / IMEC, 1993, p. 131.

20. „Komunikacija, prema tomu, ne obuhvaća samo prenošenje informacije prema drugom; već upravo konstituiranje subjekta koji govori u odnosu prema drugom“, Coward Rosalind, Ellis John, Jezik i materijalizam, Školska knjiga, Zagreb, 1985., p. 107.

21. „Subjekt koji govori nije gospodar onoga što kaže. Čim počne da govori, čim počne da misli da se služi jezikom, u stvari se jezik njime služi„, u Miler Žak-Alen, „Uvod u učenje Žaka Lakana„, u III program, 68/1986, Beograd, p. 233.

22. Žižek Slavoj, „Lakanov ‘povratak Frojdu’„, u Kultura, 57/58, 193-206, 1982., p. 195.

23. Cf. Miler Žak-Alen, „Uvod u učenje Žaka Lakana„, p. 233., kao i Žižek Slavoj, „Lakanov ‘povratak Frojdu’„, p. 195.

24. Yule Geogre, Pragmatics, p. 3.

25. Žižek Slavoj, „Lakanov ‘povratak Frojdu’„, p. 195.

26. Vidi dole.

27. Louis Althusser, Écrits sur la psychanalyse. Freud et Lacan, p. 131.

28. Ibid., p. 130.

29. Ibid., pp. 125-6

30. Međutim, to ne može biti bilo koji drugi diskurs, već „njegov drugi, njegov ‘sused’„, tj. onaj čija artikulacija sa prvim diskursom upravlja inteligibilnost artikulacija prvog diskrusa sa svim ostalim diskursima, cf. Ibid, p. 161.

31. Izložena četiri nivoa razlike pronalazimo u Althusserovom tekstu Trois notes sur la théorie des discours. Sva četiri načina razlikovanja Althusser ne izlaže u jednoj tekstualnoj celini, već su ovi kriterijumi, manje više, rasuti po već pomenutom tekstu, propraćeni brojnim ponavljanjima i variranjima.

32. Althusser L., „Elementi samokritike„, BIGZ, Beograd, 1975., p. 16.

33. Ono generički novo, autentično moderno u Spinozinoj filozofiji, leži u shvatanju bestemeljnosti kao korelata samoutemeljenosti. Nasuprot banalnom shvatanju moderne filozofije kao projekta zasnivanja u metafizičkom smislu, odnosno projekta pronalaženja dovoljnog razloga, treba reći da stvar sa modernom filozofijom stoji upravo suprotno. Samoutemeljenost nije moderna verzija utemeljenosti, koja bi se, uz sve dužne obzira, ipak, u poslednjoj liniji, svodila na klasičnu metafizičku potragu za temeljom. Naprotiv, samoutemeljenost ne može da se misli bez figure neutemeljenosti. Ono što se utemeljuje u samom sebi, ono što sebe utemeljuje, sebe utemeljuje baš zato što nije utemeljeno u drugom, ili samo samoutemeljivanje neotklonjivo lebdi u vazduhu. Adornova primedba o minhauzenovskom karakteru filozofije, prema kojoj sa filozofijom stoji isto kao sa Minhauzenom koji pokušava da se, vukući se za perčin, izvuče iz močvare ovde je potpuno na svom mestu. Uporediti sa tim ono što kaže Althusser u tekstu Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists: “Bergson (Le Rire) has explained and Chaplin has shown that, ultimately, comedy is always a matter of a man missing a step or falling into a hole. With philosophers you know what to expect: at some point they will fall flat on their faces. Behind this mischievous or malevolent hope there is a genuine reality: ever since the time of Thales and Plato, philosophy and philosophers have been ‘falling into wells’. Slapstick. But that is not all! For ever since Plato philosophy has been falling within its own realm. A second-degree fall: into a philosophical theory of ‘falling’. Let me spell it out: the philosopher attempts in his philosophy to descend from the heavenly realm of ideas and get back to material reality, to ‘descend’ from theory and get back to practice. A ‘controlled’ fall, but a fall nevertheless. Realizing that he is falling, he attempts to ‘catch’ his balance in a theory of falling (a descending dialectic, etc.) and falls just the same! He falls twice. Twice as funny”, in Louis Althusser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists & Other Essays, Verso, 1990., p. 76.

34. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse. Freud et Lacan, pp. 131-2.

35. Benvenist Emil, Problemi opšte lingvistike, p. 195.

36. Ta mogućnost ilustruje se dobro poznatom šalom koja uzima dijaloški oblik. Na pitanje slušaoca, kojim ovaj nastoji da odredi identitet govornika, „ko je rekao ‘ja’?„, govornik odgovara „ja sam rekao ‘ja’„, na šta sagovornik replicira sa „ko je rekao ‘ja sam rekao ‘ja“„, pri čemu govornik uzvraća sa „ja sam rekao ‘ja sam rekao ‘ja“” itd. Nastavak navođenja šale zahtevao bi upotrebu navodnika analognu upotrebi unutrašnjih zagrada. Ova mogućnost navodnika u navodnicima sugeriše, navodnika u navodnicima u navodnicima itd. grafički nam sugeriše beskonačnost regresa.

37. Suština tog posebnog oblika diskursa rezimira se u Lacanovoj formuli „označitelj uvek reprezentuje subjekta za drugog označitelja„, a reč je o diskursu nesvesnog. Vidi dole.

38. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, p.180.

39. Culler Jonathan, „Structure of Ideology and Ideology of Structure„, in New Literary History„, Vol. 4, No. 3, Ideology and Literature (Spring, 1973), pp. 471-482.

40. Miler Žak-Alen, „Uvod u učenje Žaka Lakana„, p. 238.

41. Zato referenca početnog „ja„ iz šale u principu ne može da se stabilizuje jednom za svagda. Sledeći „ja„ uvek reprezentuje subjekta iskazivanja za prethodnog „ja„.

42. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse. Freud et Lacan, p. 132.

43. Althusser Louis, „Ideologija i ideološki državni aparati„, in Marksizam u svetu, VI/1979, 7-8, pp. 77-119., p. 110.

44. Ibid., p. 113.

45. Sasvim drugi problem predstavlja učinak naturalizacije imena, ili činjenica da se veza između znaka i referenta čini prirodnom, a ne konvencionalnom.

46. „Krštenje egzemplifikuje jezička sredstva putem kojih se subjekt priziva u društveno biće […] utoliko ukoliko je imenovanje obraćanje, adresirani već postoji, pre samog obraćanja; ali s obzirom na to da je obraćanje imenovanje koje stvara ono što imenuje, izgleda da nema ‘Petra’ bez imena ‘Petar’. I zaista, ‘Petar’ ne postoji bez imena koje obezbeđuje jezičku garanciju njegove egzistencije„, Butler Judith, „Conscience Doth Make Subjects of Us All„, p. 10.

47. U komunikativnom aktu interpelacije ne govori Subjekt, i ne sluša subjekt. Subjekt i subjekt su samo pozicije konstituisane u znakovnoj strukturi, ili, drugačije rečeno, govornik i slušalac konstituisani u jezičkoj praksi. U ideološkom diskursu ne govori Subjekt, i ne sluša subjekt, već „govori biće„ samog govora.

48. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, p. 292.

49. „Sugerišemo da ideologija ‘deluje’ ili ‘funkcioniše’ tako da ‘regrutuje’ subjekte među individuama (ona ih sve regrutuje), ili ‘preobražava individue u subjekte’ (ona ih sve preobražava) putem ove vrlo precizne radnje koju nazivamo prozivanje (l’interpellation), a koja se može predstaviti prema najbanalnijem svakodnevnom policijskom (ili ne) prozivanju: ‘Hej, vi tamo!’„, Althusser Louis, „Ideologija i ideološki državni aparati„, p. 111.

50. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse. Freud et Lacan, p. 135.

51. Althusser Louis, „Ideologija i ideološki državni aparati„, p. 115.

52. Upravo zato Pascal kaže: „Kleknite, mičite usnama kao da molite, i vi ćete verovati„.

53. Lakan Žak, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, p. 6.

54. Ibid., pp. 6-7.

55. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse. Freud et Lacan, p. 133.

56. Cf. Lacan Jacques, XI seminar. Četiri temelna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986., p. 68.

57. Vidi appendix 1 ovog teksta.

58. Vidi appendix 2 ovog teksta.

59. Pojam dinamičko obeležen je dvosmislenošću. On može značiti bilo unuturasistemsku dinamiku, dinamiku koja nastaje kao posledica primene pravila ili konvencija koje obrazuju sistem, tj. regularnu dinamiku, bilo izvansistemsku dinamiku, dinamiku samog sistema, genezu i promenu samih „pravila jezičke igre„.

60. U prevodu Saussureovog dela Cours de linguistique générale Sretena Marića koji koristim u ovom radu, gore navedena terminologija prevodi se na sledeći način: langage = govor, langue = jezik, parole = živa reč. Premda ova terminologija ima svoje semantičko opravdanje, koristim se drugačijim prevodom ovih reči jer je on, u najmanju ruku, do sada već postao standard među domaćim lingvistima, ali i mnogim teoretičarima koji se bave disciplinama koje na ovaj ili onaj način imaju vezu sa lingvistikom. Osim toga, taj prevod se standardno koristi i u hrvatskom jeziku. Kako god, treba imati na umu da se u navodima koristi drugačiji prevod nego u ostalom delu teksta – u tom smislu treba obratiti posebnu pažnju na termin „govor„. U ovom tekstu, termin „govor„ predstavljaće prevod termina „parole„, dok će u cititatima termin „govor„ biti ekvivalent za „langage„, a „parole„ će se prevoditi sa „živa reč„.

61. Sosir, Ferdinand de, Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1989, p. 69.

62. Ibid., p. 73.

63. Ibid., p. 73.

64. Ibid., p. 168.

65. „Ona se, naime, osobito ako je strukturalistička, gotovo bez izuzetka slaže u tome da je govor tek individualna materijalizirana realizacija jezične organizacije, i da u govoru ne može postojati ništa što već ne postoji u jeziku. Zbog toga će, osim malobrojnih teoretičara, zanemarivati – u de Saussureovoj terminologiji – lingvistiku govora i okrenuti se sasvim lingvstici jezika„, u Škiljan Dubravko, Pogled u lingvistiku, Školska knjiga, Zagreb, 1987, p. 56.

66. „Ova protivrečnost dobija izričiti oblik protivrečnosti između jezičkog sistema (‘jezika’) i ne-sistemskih determinacija, koje mu se suprotstavljaju na marginama sistema, i intervenišu u njega„, u Pêcheux Michel, Les Vérités de La Palice, Maspero, Paris, 1975, p. 19.

67. Vidi dole.

68. Vidi dole.

69. Bahtin, Mihail, Marksizam i filozofija jezika, Nolit, Beograd, 1980, p. 71.

70. Radi istorijske tačnosti treba reći da ni Saussure ne shvata jezik samo kao „statičan sistem autoidentičnih normi„. On tvrdi kako „apsolutna nepokretnost jezika ne postoji; svi su delovi jezika podvrgnuti promeni. […] reka jezika teče bez prekida„, Sosir, Ferdinand de, Opšta lingvistika, p. 221. Pri tome treba imati, međutim, u vidu da se mora praviti razlika između Saussureove filozofije jezika i Saussureove lingvistike. Čini se, da Saussureova lingvistika presudno zavisi od konceptualizacije jezika kao „statičnog sistema autoidentičnih normi„. Osim toga, ovde ne insistiram samo na istorijsko-filozofskoj autentičnosti već i na dominantnoj filozofskoj recepciji Saussureove lingvistike, recepciji koja je formirala filozofske pozicije koje nastojim da obradim u ovom radu.

71. „Orijentacija govornika je usmerena ka datom konkretnom iskazu koji on izgovara. Za njega se radi o primeni normativno identične forme u datom konkretnom kontekstu. Za njega težište nije u identičnosti forme već u novom i konkretnom značenju koje ona u datom kontekstu dobija„, ibid., p. 87.

72 Iskaz, vidimo, nije takva realnost jezika u kojoj bi se jezik, kao preegzistirajući, tj. kao postojeći pre i nezavisno od iskaza, naprosto, materijalizovao, realizovao itd. pri čemu bi ono „materijalno„, funkcionisalo po Aristotelovom modelu kao princip individualizacije, i eo ipso princip neinteligibilnosti.

73. Razmatranje ideološki indukovane očiglednosti da uvek govori pojedinac, da je taj pojedinac uvek neko itd. razmatraću kasnije u ovom radu.

74. Ibid., p. 91.

75. Ibid., p. 95.

76. Ibid., p. 96.

77. Cf. Ibid., pp. 106-7.

78. Ibid., p. 106.

79. Ibid., p. 107.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.