/Prenosimo odlomak iz drame „Strah i nada u SR Nemačkoj“ Franca Ksavera Kreca, nastale 1983. Monolog zatvorenika (verovatno mladog komunističkog militanta), izgovoren pred islednicima zapadno-nemačke tajne policije, ni posle bezmalo 40 godina od kada je napisan nije izgubio na aktuelnosti.

Iako, u ironičnom zaokretu, istražni sudija na kraju isleđivanja pušta pritovrenika, uz konstataciju da su delikti plod duboke depresije, psihičke nezrelosti i neuračunljivosti, a izgovorene reči stvar bolesničke konfabulacije, osuđujući ga na kaznu goru od zatvora: povratak u društvo bez opozicije, gluvo za njegovu očajničku kritiku, koja pada na tle društvene situacije koja opovrgava svaki protest preduzet u ime oslobođenja i protiv dominacije. Takvo društvo čini da intelektualno i emocionalno odbijanje da se pristane na stanje civilizacije koja ostaje slepa za iracionalne elemente u svojoj racionalnosti – civilizacije koja služi očuvanju baš onih snaga koje perpetuiraju opasnost od atomske katastrofe – poprima vid neurotičnosti i impotetnosti.

Istorija pokazuje da je stanje civilizacije Kapitala, te američke hegemonije u Evropi, kao i odnos Evropljana prema istoj, nažalost, postalo još gore i dramatičnije po ceo svet.

Franz Xaver Kroetz, „Strah i nada u SR Nemačkoj“, Antologija savremene nemačke drame, Knj. 2, 1968-1989, Zepter Books, Beograd, 2017, str. 539-626. Obrada teksta: kolektiv TCL./

★

ZATVORENIK

Ne nervirajte se, ne preterujte, ma ko još neće da se hvata u to kolo, u to kolo hvataju se svi! Ma ko će da kaže šta je istina, to je prosto stvar lošeg ukusa, ko će da remeti mir? Ja sam neko ko remeti mir, čast mi je što sam danas ovde. Zahvaljujem vam! Nadam se da neću dobiti uslovnu. Ne želim je. Priznajem da su moji delikti jedino zbog čega se u poslednje tri godine ne stidim. Ja sam neko ko ide iz delikta u delikt. Moj osećaj za pravdu je vidno narušen. Moja kriminalna energija je poprilična. Izjašnjavam se da sam kriv. Ja sam državni neprijatelj. Osudite me. Možete vi to, izverzirani ste. Izvršite svoju dužnost. Stidim se kad pokažem svoj pasoš. Ne želim ga. Ne želim vašu državu. Gadi mi se kad mi se baci na grudi i hoće da bude moja. Ona nije moja. Ali ja nisam iz Moskve. Tako da, nažalost, ne mogu da vam pomognem. Ja sam iz Minhena. Zar se ne stidite? — Vi, vi niste moje sudije. Osudite me! Delikte mi niko nije utuvio u glavu, oni su inspirisani ovim sada i ovim ovde. Čak i kada ovaj stari nacista, koji sedi tamo desno i želi da mi sudi, ne može da poveruje svojim očima i ušima, budući da je ubeđen da je između trideset treće i četrdeset pete otpor ugušen jednom za svagda. Ja živim. Hrist je za mene mir na krstu. Ja sam Hrist. Ja nisam Hrist klera, Hrist oružja, ja sam Hrist ljudi. Gospode, uskratio si mi milost. Državo, uskratila si mi ustav. Stvarnost našeg ustava ne odgovara mojoj stvarnosti. Borim se protiv toga. Bojim se. Očajan sam. Drhtao sam. Noćima sam razmišljao o deliktima. Dobro su pripremljeni. Oružje na nemačkom tlu dokaz je za to da je država iz godine 1983. iz svog pamćenja izbrisala dvanaest godina. Ne mogu da izbacim iz glave pedeset miliona mrtvih. Uporni su. Uporan sam i ja. Državo, vrati mi moje ljudsko dostojanstvo time što ćeš me osuditi. Zatvori me kako bih znao da sam na pravom putu. Državo, učini nešto protiv mene. Često sam noćnim vozovima putovao uzduž i popreko Nemačke. Jedva da postoji kilometar bez svetala, kuća, ulica, stanovnika. Svuda od Flenzburga do Pasaua, od Hamburga do Berlina: ljudi. Onaj ko želi da nas zaštiti atomskim raketama, taj ne poznaje ovu zemlju, ili rizikuje da počini genocid. Dalje: pripreme za nuklearni rat — a za mene je stacioniranje američkih nuklearnih projektila priprema za nuklearni rat — daju legitimitet slici globalnog Aušvica. Pripreme su u toku. Ja kažem, ne, slušaj državo, dobro načulji uši. Ne. Nuklearno naoružanje američke vlade čija slika sveta obuhvata i King Konga i „Dalas“ — to nije šala, to je političko-ideološko razmišljanje Ronalda Regana — takvo naoružanje na nemačkom tlu, to je državna izdaja. Bez ikakve sumnje: Mi kao istureni nuklearni taoci Amerike: ja to zovem državnom izdajom. Čitam novine. Pogrešne? U pogrešnim novinama čitam: na osnovu ankete, 37 posto Amerikanaca izjašnjava se za rat, veruju da će opet biti rata, veruju da je neophodan, misle da je neizbežan, misle. Znam: trećina Amerikanaca je za rat zato što veruje da će rat stići najdalje do Londona i da neće preći u Sijetl. Greše, ali dok oni to ne shvate, mi ćemo biti pretvoreni u prah. I Nemačka tada može poslednji put da bude podeljena: pepeo pepelu, prah prahu. Ja govorim o ratu. Ja govorim o miru. Imamo dve nuklearne bombe, jednoj je ime plutonijum, a drugoj glad. Milijardi ljudi ona odbrojava glad, jad, bolest, pošast, žeđ. Ako se ništa ne desi, oni umiru. (Visoko drži knjigu.) Ovako to izgleda. Knjiga se zove „An Illustrated Outline of Malnutrition in the Levant: Protein Energy Malnutrition”. (Prelistava knjigu.) Tako izgleda glad. Tako izgleda umreti od gladi. Da li znate koliko ljudi na svetu svakog minuta umre od gladi? Da li znate koliko dolara svake minute odlazi na naoružanje? Šta znate? Šta zna ova država? Ako mene pitate, zna malo. lzračunajte na digitronu koliko ljudi svakog dana umre na jugu Afrike ako na godišnjem nivou taj broj iznosi pet miliona. Otprilike? Nešto manje, nešto više? Da li osećate nešto u glavi? Da li vam je toplo? Sto hiljada manje, više? Da li ste mrtvima ikad odali počast tako što ste se makar raspitali o tačnom broju mrtvih. Naučite ih napamet. Ja sam se potrudio. Knjiga s mojim beleškama stoji vam na raspolaganju. Stanje u kojem danas živimo u svetu JESTE rat, ono što naoružamo, to negde drugde izaziva nezamislivu patnju i smrt. Naoružanje je masovno ubistvo. Svakodnevno masovno ubistvo, bez ispaljenog metka. Od gladi umiru milioni dece, oni su žrtve naoružanja koje bez rata nedeljno priredi po jednu Hirošimu. Ovako oni izgledaju. Pogledajte! Sitna lica staraca širom razrogačenih očiju. Te oči postavljaju pitanja, optužuju. Optužuju mene. Vi lepo spavate. Da? Ja ne. Vi da mi sudite? (Dere se.) Sudite mi! Te oči sude vama, ti milioni očiju. Ne bojite se? Ja se bojim. Ne bojite se Boga? Vi Boga nemate. Niko vas ništa neče pitati. Ne čujete vapaj? Kuka sve dok može. A kad više ne može, to onda izgleda ovako. (Opet pokazuje slike iz knjige.) Ovako. I ovako. Kad vidite ove mrtve, postanete svesni: ne postoji nijedan dobar argument u korist naoružanja. Nijedan. Ravnoteža straha je izmišljotina preždranih Evropljana i Amera na račun stotina drugih nacija. Ova planeta je nedeljiva. Insistiram smesta: sav novac za naoružanje da se prebaci za razvoj ljudskih potreba. Jesam li lud? — Kod nas deca izgledaju drugačije. U dečjim kolicima nalaze se ljudi koji će sutra polagati pravo na ovaj svet, kao što smo mi to činili juče. Otac rata je prezir. Reći ćete, nisam bio miroljubiv. Posegnuo sam za nasiljem. Moj stav je: Mir nije miroljubiv, u slučaju kada nasilje zauzdava mir, mir mora da se brani. Mnogi čiju savest on retko dira, dolaze s namerom da mi kažu do koje granice sam smeo da idem. Oni miru postavljaju tesne granice u okviru kojih može da se kreće. A kad mir pređe granicu, goniće ga. Granica se zove: delovanje. Samo nasilje ima pravo da deluje, a mir nema. Želja za mirom ima da ćuti, da trpi, da se pogne. Ne. Mir mora da deluje. Kad mir ćuti, on postaje kurva nasilja. Oni koji miroljubivima postavljaju tesne granice miroljubivog delovanja, oni između trideset treće i četrdeset pete ni jedan jedini put nisu progovorili o miru, a ni posle toga, ni prilikom ponovnog naoružavanja, pa ni Vijetnama, oni danas otkrivaju mir i postavljaju mu tesne granice. Ne dozvoljavam da mi taktičari nasilja govore šta je miroljubivo, a šta nije. Ja nisam miroljubiv (Mala pauza.) Ja mrzim. (Očajno.) Mrzim svoju miroljubivost, svoju sposobnost da trpim, mrzim ovo svoje trabunjanje. (Glasno.) Ne govoriti, već delovati. Mrzim. (Iznenada se zaplače, pokušava da uguši suze, bezuspešno.) Mržnja je ono najbolje kod mene. I dalje ću učestvovati u diverzijama. (Pauza.) Kad se zaplačem, dođe mi samog sebe da opalim levo i desno po faci. (Glasno.) Nadam se da ću biti ocenjen kao nepopravljiv, tvrdoglav i opasan po opšte dobro! Želim da budem optužen. (Dere se.) Optužite me po nemačkom pravu i nemačkom običaju. U ime uspavanog naroda, u ime ravnodušnosti, pred Bogom i ljudima. (Pauza, tiše.) Optužite me, zatvorite me kako bi prestalo da mi se vrzma po glavi, optužite me, prisilno me zatvorite iz bezbednosnih razloga, da konačno opet mogu da spavam celu noću. (Gleda, dubok uzdah, tiše.) Sve dok me država pušta da se motam, biće mi jasno da malo radim protiv nje. To me izluđuje.