I deo | II deo

/U tekstu su korišćeni delovi analize Dragana Drače sa sajta Pobunjeni Um, zatim teksta „(Još jedna) kapitalistička ofanziva na periferiji“ Grupe za konceptualnu politiku, kao i depeše ambasde SAD u Beogradu dostupne na sajtu Wikileaks. Kolektiv TCL./

★

Već nakon godinu dana tranzicije pod DOS-om, uveliko je bilo vruće pod nogama.

Vlast je požare gasila kašičicama vode – davanjem malih koncesija radnicima u vidu preusmeravanja sredstava, odobravanja rasta zarada i mnoštvom obećanja koja, kako i sama priznaje, neće moći da ispuni ukoliko ne dobije značajnu finansijsku injekciju sa Zapada. A neće je dobiti. Upravo se tu javljaju i pukotine u koaliciji i počinje pranje ruku od „reformi“ koje se sprovode.

U prvih godinu i po dana prevrata, Zapad je slupao još oko 200 miliona dolara na razne subvencije, da bi se uzbunjeno radništvo i ono što je od njega ostalo pacifikovalo. O tome svedoči i jedna od izjava premijera Đinđića u to vreme, kako je vlada „dobila odobrenje“ da cene struje poveća manje nego što je zahtevano od strane Fonda. Pojedini članovi G17+ su bili, ili još uvek jesu, na platnom spisku MMF-a, a upravo G17+ kreirao je ekonomsku politiku zemlje, a ceo DOS zapravo je bio samo politička logistička podrška ovoj imperijalnoj udarnoj pesnici. Pre ili kasnije, nametnuće se pitanje otplate starih (i novih) kredita – i u tom svetlu treba posmatrati ondašnje tvrdnje guvernera NBJ, Dinkića, kako su devizne rezerve na rekordno visokom nivou u odnosu na predhodne godine. Visoke devizne rezerve su faktički „mrtav“ novac koji ne donosi nikakav prihod, jer stoje u trezorima umesto da se nalaze u prometu. One će u određenom trenutku biti iskorišćene za isplatu jednog dela kredita, u boljem slučaju, ili kamata i pokrivanje platnobilansnog deficita ,u gorem slučaju. Ipak, te devizne rezerve su suviše male da bi značajno smanjile stepen zaduženosti tadašnje SRJ privrede, čak i ukoliko se u Pariskom i Londonskom klubu odobre otpisivanja jednog dela duga. Sa druge strane, velika je cena plaćena za njihovo formiranje – jer, kako se može objasniti rast deviznih rezervi za skoro 100% (sa 250 na blizu 500 miliona dolara) u godini kada spoljnotrgovinski deficit iznosi oko 2,5 milijardi dolara? Ovakav deficit bi ih, po logici stvari, istopio u potpunosti. Stvar je u tome što su cenu njihovog rasta platili građani padom životnog standarda, kojim ćemo se pozabaviti malo kasnije. Primorao ih je da troše svoju deviznu štednju i upravo je na to računao MMF, želeli su da dođu i do tih „para u slamaricama“ o kojima je tako često bilo reči u prvih 5 godina nakon dolaska DOS-a na vlast. Rast spoljnotrgovinskog deficita posledica je liberalizacije uvoza, još jedne mere zahtevane od strane MMF-a, a koja će se ovdašnjem narodu višestruko obiti o glavu, što viđamo skoro svake godine na protestima malinara i mlekara, ali ne i samo njih.

U međuvremenu, i sam DOS je osetio kako je biti na vlasti i da možda stvari ne mogu da se rade po očekivanom planu i programu. Ljudi su očekivali boljitak, a dobili su strahovit udar na ionako slab standard. Otpor privatizaciji je, i pored masovne medijske kampanje, veliki i dovoljno jak da primora DOS da je stalno odlaže. Režim nije sposoban da izvrši zatvaranja industrijskih kapaciteta i otpuštanja koja su mu neophodna da bi mogao da proda preduzeća i već tada, oko 2002-e mi smo imali prvu paralizu lokalne političke situacije – narod nije mogao nazad, ka zbačenim radikalima i demontiranom SPS-u, a nije želeo ni napred, ka daljim reformama kad je uvideo šta one znače.

U toku samo prve godine vladavine DOSa, došlo je do pada industrijske proizvodnje, tako da je ona u avgustu 2003. godine bila za čak 7,9 odto niža u odnosu na proizvodnju u avgustu prošle godine. Izvoz je takođe opao, uvećavajući ionako ogroman spoljnotrgovinski deficit. Inflacija se, čak i po zvaničnoj statistici, u tom trenutku kretala oko 35-40procenata u odnosu na početak godine, a ako se tome doda i njen nivo iz perioda oktobar-decembar 2000. godine, onda je ona i više nego duplo veća. Budući da je devizni kurs držan na istom nivou, ovakva inflatorna kretanja su dovela do relativnog poskupljenja domaće robe u odnosu na uvoznu, što objašnjava i pad konkurentnosti domaće robe, a sa njime i pad industrijske proizvodnje i rast spoljnotrgovinskog deficita, kao što je rečeno.

Domaća industrija dodatno je uništavana i direktnim napadima vlasti na pojedina preduzeća – na primer, uredbom Vlade je bio odobren uvoz polovnih automobila do 6 godina starosti. Tim potezom je direktno povećan spoljnotrgovinski deficit za nekoliko stotina miliona maraka, uvezena je roba (automobili) koja je već delimično izraubovana, a sve to da bi se kako-tako pronašli izvori svežeg novca od taksi i poreza novoj vlasti (pored pomenutih slamarica). Istovremeno je kragujevačkoj Zastavi zadat snažan udarac, jer je taj potez dokusurio ionako mizernu prodaju domaćih automobila. Ali, to se u krajnjoj liniji i želelo – jer su pojedine grupacije u DOS-u već pronašle kupce, ili kako oni vole da kažu „strateške partnere“ za Zastavu, boreći se međusobno za proviziju od prodaje. Razlog zašto Zastava još uvek nije prodata u bescenje već tada je samo taj što je novac od provizije, iako će se raditi o milionima dolara na tajnim računima po zapadnim bankama, isuviše mali za apetite svih koji bi da se „ogrebu“, pa u međusobnom podmetanju nogu niko nije uspeo da izgura stvar do kraja. Manje-više ista situacija je i sa duvanskom industrijom – više različitih grupa unutar DOS-a se glodalo oko prodaje proizvodnih prava i kapaciteta velikim zapadnim monopolistima. Otuda i afera oko BAT-a, prepucavanje Đinđića i Velje Ilića po medijima, kao i najave i demantiji o otvaranju fabrika BAT-a, Ronhill-a i drugih po Srbiji.

U isto vreme, DOS je samo preuzeo ključne igrače ilegalne trgovine cigaretama i alkoholom koji su, u sprezi sa državnim agencijama, promenile pozicije. Sa ove distance znamo i koliko su duboko strukture DOS-a bile u vezi sa samim vrhom organizovanog kriminala u našem gradu, što je bila jedna cena koju je najsposobniji političar srpske opozicije platio i glavom.

U samo dve godine, radništvo Srbije dobilo je ono što je bilo nezamislivo pod SPS-om: svetske cene, a domaće plate. Radnici Srbije su dobili svetske cene roba i usluga, „ispravljene disparitete“, ali su im plate ostale daleko ispod svetskog, pa čak, negde, i proseka regiona. Sva ova poskupljenja su dovela do promene strukture potrošnje, jer se sada znatno veći deo porodičnog budžeta odvaja na osnovne usluge bez kojih jedno domaćinstvo ne može – struju, telefon, komunalije, zatim na hranu i lekove. Ako cena neke robe koje se potrošač ne može odreći brže raste od rasta zarade, onda se povećava njeno učešće u potrošnji te zarade, što ostavlja manje novca za druge robe. Na primer, ako su računi za struju, telefon i komunalne usluge iznosili 10-30 odsto porodičnog budžeta, sa DOS-om oni zahvataju oko 30-50 odsto primanja jedne porodice, što znači da se još manje novca može izdvojiti za odeću i druge potrebe, i da nužno dolazi do smanjenja kvaliteta i količine hrane koja se kupuje. Ovo posebno pogađa porodice sa najnižim primanjima jer su troškovi za ove usluge u velikoj meri fiksni i ne mogu se smanjiti štednjom. Stoga se ovakvo pogoršanje situacije radnika ne može anulirati niti prikriti nikakvim pričanjem o rastu nominalnih zarada, što je bila jedina DOS-ova mantra tih dana.

Kad sve ovo znamo, ne treba da čudi to što je najveći deo visokih činovnika tadašnje Vlade direktno ili indirektno bio povezan sa Međunarodnim monetarnim fondom, i što vlast zahvaljujući kreditima i donacijama u budžet uspeva nekako da zadrži nos iznad vode. Najveći deo kredita ide u krpljenje budžetskih rupa, kupovinu socijalnog mira i drugu neproizvodnu potrošnju, a teret duga se prebacuje narednim generacijama kroz gratis periode i „uspešno reprogramiranje“. Posebno su interesantni aranžmani u kojima se kredit odobrava uz uslov da se jedan deo odmah iskoristi za „kupovinu magle“ (plaćanje konsultantskih usluga) prelivajući tako deo novca u džepove inostranih i domaćih finansijskih lobija.

Još jedan od indikatora da izlaska neće biti je stalno rastući spoljnotrgovinski deficit koji je posledica kombinovanog dejstva dva faktora: liberalizacije uvoza i precenjenog kursa dinara. Tada već bivši guverner NBS Mlađan Dinkić, u duhu pravovernog monetariste tvrdoglavo se držao svog krstaškog pohoda na inflaciju i „stabilnog kursa dinara“ ne obazirući se na ekonomske štete koje je takva politika proizvela. Istini za volju, možda to i nije toliko proizilazilo iz njegovih ubeđenja koliko iz diktata Fonda, jer se i novopostavljeni guverner, Kori Udovički – ekspert opšte prakse, kako je duhovito prozvana posle prelaska sa mesta ministra za energetiku, zaklinje da će se držati iste politike. Svejedno, činjenica je da je precenjen kurs dinara doveo do enromnog rasta uvoza svakakvih roba koje su preplavile domaća tržišta i istisnule domaće proizvođače, uz istovremeno poskupljenje izvoza. Stoga je domaća privreda doživela dvostruki udarac i tu takođe, pored privatizacije, treba tražiti jedan od uzroka pada proizvodnje. Na prvi pogled paradoksalno, istovremeno su rasle devizne rezerve NBS – ako je verovati Dinkiću – do nivoa od 2,8 milijardi dolara. Do povećanja rezervi je došlo zbog vraćanja jednog dela devizne štednje stanovništva u banke koje se morale deo deviza deponovati kao obaveznu rezervu na račune NBS, zatim zbog povećanog priliva deviza iz odobrenih kredita i donacija u proteklom periodu i kroz menjačke poslove do kojeg je došlo zbog inflacije pri stabilnom kursu. Sve robe su poskupele ne samo u dinarima, nego i u devizama što je dovelo do faktičkog obezvređivanja devizne štednje građana i njenog ubrzanog trošenja. Stoga, rast deviznih rezervi nije bio odraz uspeha monetarne politike kako to tvrdi Dinkić. Kada se ovi – u suštini neodrživi – izvori njihovog rasta iscrpe, odnosno kada dođe vreme naplate kredita i kada se deficit ne bude mogao pokrivati devizama od novih kredita, one će se brzo istopiti. Zbog ovakvih rezultata Dinkićeve monetarne politike u to vreme su se iz ekonomskih krugova bliskih vlasti koji su skloni trezvenijem razmišljanju počeli javljati sve glasniji zahtevi za korekcijom deviznog kursa. U tom svetlu se tadašnja smena Dinkića, osim kroz prizmu konflikta DOS-a i G17+ oko startnih pozicija za nove izbore, može posmatrati i kao odraz borbe interesnih grupa domaćeg kapitala koje žele da se zaštite od inostrane konkurencije i uvozničkih lobija kojima odgovara precenjen dinar. Iako u ovom trenutku izgleda da je prva struja odnela prevagu, politički i ekonomski pritisci Međunarodnog monetarnog fonda i drugih instrumenata SAD i EU onemogućiće svaku radikalniju promenu deviznog kursa i monetarne politike i time vezati vlastima ruke u smanjenju deficita.

Mere fiskalne politike, a pre svega zahtevana smanjenja javne potrošnje (tj. izdataka za penzije, bolnice, školstvo…) i uravnoteženje bužeta sastavni su deo diktata Fonda. U prvim godinama vladavine DOS-a , budžetske rupe uspevale su se pokrivati donacijama i kreditima, a kasnije i prihodima od privatizacije. Ali, priliv inostranih sredstava je sve manji, prihodi od rasprodaje državnih i društvenih preduzeća su daleko niži nego što je planirano, i već se čuju prve stidljive najave ondašnjeg ministra finansija Božidara Đelića da je budžetski deficit izvestan. Budući da je zbog ionako teškog ekonomskog položaja većine običnih ljudi drastično smanjenje javne potrošnje nemoguće bez ozbiljnih socijalnih potresa i pretnji po opstanak DOS-a na vlasti, izvlači se poslednji adut iz rukava. Kao što je Milošević 1996. prodao Telekom kako bi dobio milijardu ipo dolara za kupovinu još malo vremena na vlasti (da bi nekako sanirao posledice ratovanja u Bosni, kao i ogromni demografski udar izbleglica), tako se tada planirala prodaja duvanske industrije, Elektroprivrede Srbije i Naftne industrije Srbije.

Privatizovana su uglavnom rentabilna preduzeća, dok su firme-gubitaši ostavljene da istrule a radnici prepušteni sami sebi da na crnom tržištu traže dopunski izvor prihoda kako bi preživeli, ili su povremenim finansijskim injekcijama države ovim gubitašima sprečavani totalni kolapsi proizvodnje i pobuna radnika. U rentabilnim preduzećima je menadžment namerno stvarao veštačka zaduženja i privid finansijskih gubitaka kako bi se, u dogovoru sa vlastima i kupcem, preduzeće prodalo u bescenje (svakako najpoznatiji slučaj je prodaja šećerana čija se vrednost meri milionima evra za svega 3 evra, zbog navodne visoke zaduženosti. Zbog sezonskog karaktera proizvodnje, dugovi koji su postojali u trenutku privatizacije su bili privremeni i oni su se bez problema mogli isplatiti manjim delom sredstava zarađenih prodajom šećera u narednom periodu kada bude završeno dozrevanje šećerne repe). Kupci su najčešće bili novoformirana „biznis elita“ koja je stekla svoje milione pljačkom i šurovanjem sa Miloševićevim režimom u protekloj deceniji, mafija, partijski drugovi i bivši direktori koji su resurse tih istih preduzeća prelivali u svoje džepove. Velike kupovine se obavljaju putem „transparentnih“ tendera kojima su tehničkim, pravnim i drugim klauzulama unapred ugovorenim ‘ispod žita’ sa kupcem eliminisani svi potencijalni konkurenti. Do javnosti, osim pozorišne predstave formalnog izbora „najbolje“ ponude, povremeno dospe poneki fragment istine usled sukoba različitih interesnih grupa. O tome svedoče poznate afere oko privatizacije Sartida, RTV B92 i druge. Najveći privredni sistemi obično idu u ruke zapadnog kapitala, dok se na javnim aukcijama manjih preduzeća tipično kao kupci javljaju udruženi bivši i sadašnji direktori koji najbolje znaju pravu vrednost i potencijal preduzeća, i tajnoviti „vlasnici kapitala“ koji su svoje milione stekli pod skutima Miloševićevog režima.

Privatizacija je, prema vladajućoj ekonomskog dogmi još od kraja osamdesetih godina – koja je sa dolaskom DOS-a na vlast postala i centralna tačka njegovog programa, magično rešenje za sve ekonomske probleme i jedini put u „modernu tržišnu privredu“. Privatizacija će – obećavali su lideri DOS-a i ‘eksperti’ svih struka – dovesti do povećanja efikasnosti i profitabilnosti preduzeća, uvesti novu tehnologiju i metode menadžmenta, doneti milijarde dolara stranih investicija i tako omogućiti dinamičan privredni razvoj i blagostanje svih. Privatni sektor je zbog svoje relativno male ekonomske snage – ograničenog kapitala i kapaciteta, orijentisanosti na uslužni sektor i druge faktore, bio nesposoban da značajnije poveća zaposlenost, investicije i društveni proizvod. Društvena i državna preduzeća su nastavila da se raspadaju što zbog već nagomilanih dugova, izraubovanosti i zastarelosti kapaciteta, što zbog isisavanja supstance kroz „poslovanje“ sa privatnim sektorom udruženog sa menadžmentom… tako da ni sa te strane nije bilo moguće ostvarivanje privrednog rasta. Još od 2000-e, to je prava investiciona meka za zapadni kapital.

Radnici Srbije su u tim momentima na najteži mogući način razumevali da ne može biti drugačijeg kapitalizma od onog kakvog danas osećaju na svojim leđima i da se moraju samostalno politički organizovati kako bi ovaj proces zaustavili. Iz poznatih razloga, takva situacija je izostala. U svim tim previranjima, DOS se raspada na dve struje: onu blisku Đinđiću i onu blisku Koštunici. Nema sumnje i da se na tom primeru vidi mobilizaciona snaga DS-a, obojica političara su pripadala toj struji i potiču iz te partije. U tom raskolu, profesor Milan Mitrović iz redova DSS-a naglasio je u tim danima da bi „u nedostatku socijalne solidarnosti osiromašeni nekadašnji srednji sloj (masa zaposlenih u zdravstvu, prosveti, administraciji, kulturi), radnici bačeni u očaj, seljaci zakovani za dno i uz masu izbeglica i nasilno raseljenih lica, mogao biti frustriran privilegijama novih ratnih, antiratnih i posleratnih profitera, razmetljivih novih bogataša i njihovih režimskih zaštitnika, što predstavlja svojevrsnu socijalnu bombu koja bi mogla da razbukta i levi i desni ekstremizam, pa i da dovede u pitanje dosadašnje i uspori sve buduće demokratske procese. On preporučuje da se DSS koncentriše na tri osnovna područja, na demokratsku tranziciju, na nacionalni oporavak i na socijalno održiv razvoj.“

Posle SPS-a, imamo dakle primer gde DS postaje formativna i noseća partija srpskog kapitala, tj. udarna igla i okosnica agresivnog krila srpske buržoazije koja je imala interesa da se što brže otvara prema Zapadu – upravo oni uvoznički lobiji, naprimer, o kojima je bilo reči. U tom momentu, jedan deo srpske buržoazije oseća da je ugrožen ovako agresivnim uletom stranog kapitala – i to je više nego dovoljno za zaplet. DS u svom sukobu sa DSS-om otvoreno je zaigrao na kartu hazarderstva, sve što se Koštunica bojao da radi, Đinđić je oberučke prihvatao: prodaje fabrika, otpuštanja, haška izručenja, kontakti sa mafijom. Na kraju krajeva, proces je morao da ide jednom kada je krenuo i nije bilo nazad.

Za razliku od SPS-a kao prethodnika – DS je bio i više nego otvoren za kontakte sa stranim kapitalom, kad god i gde god trebalo, a ključan igrač je svakako i G17+ Mlađana Dinkića, čoveka koji je bio rehabilitovan čak i kod Vučića, ne slučajno. Setimo se prvog direktora te dijabolične Agencije za privatizaciju, koja je formirana jednim od prvih 5 ukaza vlasti DOS-a. Njen prvi direktor bio je Vladimir Čupić, koji je na to mesto postavljen sa 35 godina – jedna od funkcija koje danas obavlja je u Odboru za finansije Američke privredne komore u Srbiji. G17+ je bio taktičko-operativna grupa, produžena ruka američkog kapitala koja je okupila „nestranačke ličnosti“ i postavila ih u dve odlučujuće institucije: Narodnu banku i Ministarstvo ekonomije, a treću je formirala – Agenciju za privatizaciju.

Od samog početka rada Agencije, smene na njenom čelu su se dešavale u zavisnosti od interesa političkih vođa i skoro kriminalnih grupa koje su ih pratile i finansirale. Na ovaj ili onaj način, danas se svi bivši direktori Agencije i dalje bave privatizacijom. Čine to i mnogi bivši direktori pojedinih sektora, pre svih Centra za tendere i Centra za aukcije, koji su listom prešli u vodeće konsultantske firme (recimo, bivši premijer Mirko Cvetković je radio u jednoj takvoj koja je bila saradnik AZP, zatim je i on sam bio predsednik AZP). Zakon o sprečavanju sukoba interesa ne sadrži nikakvu odredbu kojom bi ih omeo u tome. Uprkos svemu, javnost u Srbiji punih petnaest godina nije uspela da dođe do informacije, koliko su konsultantske kuće imale ukupno povezanih lica u lancu epohalne pljačke naroda (poznati su samo oni „najviđeniji“), ali se zna da je najveći naručilac poslova konsultantskih kuća bila (i ostala) Agencija za privatizaciju. Na ozakonjen način, pretpostavlja se da je država Srbija i njen budžet ovim klasičnim primerom „šok terapije“ za deceniju i po oštećena za 150 milijardi eura. Dodajmo na ovo izveštaj grupe G17+ da je bombardovanjem Srbije, zemlji naneta šteta od oko 30 milijardi eura (imajmo u vidu za čiji račun oni prenose tu cifru). U najboljoj proceni, za 20 godina ova zemlja je oštećena za 200 milijardi evra, a spomenimo da je naš spoljni dug prema „stranim kreditorima“ – 25 milijardi evra.

Tako je izgledala finansijska i politička okupacija naše zemlje.

Kako se kalio SNS

U svim tim pretumbacijama, biračko telo opredelljivalo se između dve partije: radikala, koji su bili u opoziciji i izašli kao opozicioni pobednik iz petooktobarskog haosa, i DS-a; masivne birokratske strukture koja je jedina bila sposobna (mada ispostaviće se ne dovoljno) da nastavi svoj put kroz pustinju završetka restauracije kapitalizma u Srbiji.

Radikali su u tom momentu imali očekivan, čak i za neke šokantan uzlet. Oslobođeni balasta Vojislava Šešelja (tada u Hagu) i njegove dominantno šovinističke retorike, SRS je našla uhlebljenje i porast glasova na socijalnom populizmu (parola o „hlebu od 3 dinara“ lansirana je upravo tada, kao i šokantna izjava Tomislava Nikolića da je spreman da „demilitarizuje“ Srbiju ako to urade i okolne zemlje). Tadić, kao lider DS-a, dvaputa je tesno pobeđivao Tomislava Nikolića, oba puta u drugom krugu. 2008. je bio potreban drugi krug i žestoka mobilizacija svih mogućih činilaca, domaćih i stranih, da predsednik ne bude radikal. Upravo u 2008-oj, mi imamo usko grlo srpske politike koje svoj eho u određenoj meri emituje i danas. SRS ne uspeva, raznim pritiscima sa strane i iznutra, da nađe partnera za koaliciju za formiranje Vlade, tako da Vladu formira DS sa partijama-satelitima oko sebe i SPS sa svojim satelitima, potpisujući taj pomenuti, za mnoge šokantni, ugovor. Opšti utisak je da je tih 8 godina pod Tadićem i DS-om bio neočekivano krhk, nezadovoljavajuć period za strani kapital i još više za agente stranog kapitala u domaćoj sredini. Strani kapital je te 2008. godine (kada su bili i predsednički i parlamentarni izbori, kao i proglašenje nezavisnosti Kosova) radio dosta presedana da bi se duhovi u Srbiji umirili – otpisano je oko 5 milijardi eura duga prema Pariskom i Londonskom klubu. Onda smo imali dva povećanja penzija i još 2 vanredna, u izbornoj godini. Tada se javio ekonomist Ljubomir Madžar koji je protestovao protiv ovih „labavih mera Vlade“: „…to je bio populistički potez da se kupe glasovi, koji sistem ne može da izdrži. Bilo je i mnogo popustljivosti u javnim preduzećima koja su isplaćivala ogromne plate zaposlenima, a istovremeno padala u dugove koje je potom država pretvarala u javni dug.“

Međutim, vlast i zapadni kapital iza nje je morala tako da manevriše jer alternative nije bilo. Prosto, sve je moralo da bude učinjeno da bi se iz matematike nekako isključili radikali za koje se, verovatno opravdano, strahovalo da bi mogli da budu klipovi u točkovima daljem procesu rasprodaje imovine, sobzirom na obećanja koja su davali glasačkoj bazi. DS je tek u širokim koalicijama uspevao da ima parlamentarnu većinu, a kasnije je sa tim koalicijama imao problem oko raspodele mandata, tj. plena i izgledalo je, što nije bilo daleko od istine, da se improvizuje iz godine u godinu. Povrh svega, svetska ekonomija je 2009-e godine ušla u veliku recesiju poznatu kao „Svetska ekonomska kriza“. Sve ovo, razne sponzore i interesente oko glomaznog sistema DS-a, teralo je na razmišljanje. Falila je alternativa koja se nije nazirala – do momenta upravo u toj 2008., kada je Nikolić praktično pocepao SRS kao najveću i, u tom momentu, jedinu pravu opoziciju DS-u.

Ono što je, čini se bio najveći i najbolniji problem DS-a kao sistema koji treba da predstavlja vladajuću klasu, je to što je on bio sklon frakcionašenju i cepanju – previše lidera za ne tako veliku partiju. Prva šizma je bila Đinđić-Mićunović-Koštunica, a 2004-e iz partije izlazi Čeda Jovanović koji je bio već viđen kao „mali Zoran“. U jednom momentu se previše zakuvalo, tako da su se Tadić (sa Jeremićem), Jovanović, Šutanovac, Đilas, Pajtić – vrlo brzo našli rogovima uperenim jedni u druge. Mnogo veće partije ne bi mogle da podnesu takvu situaciju, a ne DS, partija sa tendencijom opadanja u broju glasova. Drugi nasušni problem, usko vezan sa prvim, bio je taj što DS nikako nije mogao da vrati trajno one otpale elemente građanske opozicije koji su tavorili oko partije. LSV, SDU, GSS su povremeno i po potrebi, sve svoje probleme rešavali politikom „idi mi – dođi mi“, što partija tih proporcija ne bi smela sebi da dozvoli. LDP na čelu sa Čedomirom Jovanovićem je tu još i najduže opstala.

Međutim, stvari nisu išle tako glatko, barem ne onako glatko kako su su strukture kapitala očekivale. Otuda i konstantno upadanje i ispadanje iz kadra Mlađana Dinkića, verovatno najvažnije političke ličnosti srpske privatizacije i američkog čoveka za sve potrebe, koji je, na nesreću mnogih, uvek uskakao kad je bilo gusto. Obratimo malo pažnju na njegov profil: Dinkić je bio ministar finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice. Nakon prekida pregovora o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji. Dinkić i još nekoliko ministara G17+ je potpisalo blanko ostavke koje bi bile aktivirane ako se do oktobra 2006. ne nastave pregovori. Kako pregovori nisu nastavljeni, Dinkić je podneo ostavku. Na vanrednim izborima 21. januara 2007. G17+ je prešla cenzus i učestvovala je u pregovorima o formiranju nove Vlade. Za ministra ekonomije i regionalnog razvoja u drugoj vladi Vojislava Koštunice izabran je maja 2007. Nakon izbora 2008., ponovo je izabran za ministra ekonomije i regionalnog razvoja u Vladi Mirka Cvetkovića. Posle sukoba sa državnim sekretarom Ministarstva finansija Slobodanom Ilićem oko subvencija za fabriku Gorenja u Srbiji 14. februara 2011., premijer Cvetković je najavio je njegovu smenu. U decembru 2010. Dinkić je priznao da su njegove tvrdnje da će svaki građanin dobiti hiljadu evra bile lažne kako bi koalicija dobila više glasova. Rad na mestu ministra finansija u vladi Vojislava Koštunice obeležila je i afera Nacionalne štedionice 2005. godine, u kojoj je novac iz stare devizne štednje poveren privatnoj banci. Podsetimo šta je bilo pre dve godine – Dinkić je bio pod sumnjom da su prilikom formiranja Nacionalne štedionice državna preduzeća uložila kapital 26. decembra 2001., a da je već 20. maja 2002. usledila odluka da se izda i druga emisija akcija u vrednosti 180 miliona dinara koje su prodavane povezanim privatnim preduzećima za 35 puta manju cenu. Prvo su izdate 104 akcije po ceni od 3,5 miliona dinara po akciji. Njih su kupili JUBMES banka za 140 miliona dinara, „Beopetrol“ za 35 miliona dinara, koliko je kupila i JU garant banka. Pet meseci kasnije, kako se sumnja, akcije su prodavane privatnim preduzećima po ceni od 100.000 dinara po akciji. Najveći kupci su firme „Skvadra“, „Pima“, „Principal eksport-import“, Dajners klub. Većina uplata obavljena je preko Euroaksis banke u Moskvi. Na taj način su privatne firme, kako sumnjaju u tužilaštvu i policiji, postale vlasnici Nacionalne štedionice, za čije su osnivanje većinu kapitala dale državne firme. Nacionalna štedionica je prodata početkom 2006. godine grčkoj EFG banci za 41 milion evra, kada je Dinkić bio ministar finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice.

Trebamo da imamo u vidu kontekst, širi kontekst, unutar koga se odvija ovo masovno previranje u srpskom vladajućem bloku. Srpski dug koji je 2008. bio 9 milijardi eura se već 3 godine kasnije popeo na 14, a 2012. na 17 milijardi eura. Godine 2011. zatvorena je i kragujevačka Zastava prodajom FIAT-u, srpski ekonomski gigant i centar šumadijske industrije pao je na kolena – što je izazvalo prilično nezadovoljstvo u zemlji. Fabrika koja je nekad zapošljavala 30. 000 ljudi već 2001. otpustila je divljački 6000 ljudi, a dolaskom FIAT-a na kraju je radilo samo 1500 ljudi. Aleksandar Ljubić, Dinkićev stari drugar iz ratnih dana petog oktobra, rekao je tada da „posao države više ne može da bude da zapošljava ljude, već da stvara klimu u kojoj će radnici koji su bili otpušteni moći da, u skladu sa svojim trudom, nađu posao“.

Pretpostavlja se da je Dinkićeva hajka protiv vlade Mirka Cvetkovića tokom 2011. bila uvod u finalnu destabilizaciju DS-a i signal da se nešto jače valja oko brda. U tom momentu, Mirko Cvetković je obavljao i funkciju premijera i funkciju ministra finansija (!), kao stari kadar i saradnik MMF-a kome je bilo povereno da pokuša da zada odlučujuće udarce srpskoj ekonomiji. On je tada rekao: „U manjoj meri će se osećati da je to koaliciona vlada, sada ćemo imati strukturu koja je mnogo čvršća i koherentnija. Siguran sam da će se postići veća efikasnost. Nema više Dinkićeve, niti moje politike, postojaće samo politika vlade koju ćemo da sprovodimo“. Srpska buržoazija koja je bila oslonjena na interese stranog kapitala, zahtevala je stabilnijeg, samostalnijeg – pre svega bezobzirnijeg partnera u politici. DS iznutra izjeden unutrašnjim borbama, spolja pritisnut zahtevima građana – to nije mogao da uradi.

Ključan saveznik u sklapanju ove relativno kompleksne politike slagalice stigao nam je iz neočekivanog izvora – preko Žuliana Asanža i sajta Vikiliks gde smo dobili priliku da direktno zavirimo u depeše koje su ovdašnji obaveštajci američkih službi slali u Vašington.

Prenećemo ovde samo ukratko neke sažetke ovih depeša koje smatramo važnim za period te prelomne 2008. o kojoj je bilo reči:

U depeši poslatoj 16. oktobra 2008. godine, navodi se kako je Tomislav Nikolić još dok je bio zamenik predsednika Srpske radikalne stranke dolazio da se konsultuje sa ambasadorom Kamerunom Manterom oko formiranja, kako se tvrdi, „moderne centrističko-desničarske evropske partije“. O sadržini tih razgovora nema nikakvih podataka u do sada objavljenim depešama, ali je sve očiglednije kako je Srpska napredna stranka projekat koji se dugo i pažljivo pripremao u stranim ambasadama, sve više kako se DS rasparčavao u unutrašnjim sukobima.

Ovo potvrđuje i jedna glasina tada puštena iz vrha Srpske radikalne stranke, po kome su se nekoliko meseci pre majskih izbora 2008. u jednom hotelu na Crnom Vrhu kod Kraljeva sreli Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Gordana Pop-Lazić sa Miroslavom Miškovićem. Tema razgovora je upravo bilo osnivanje nove, pro-evropske desničarske stranke. Američka depeša od 18. oktobra 2008. potvrđuje da je najvažniji finansijer SNS-a, pored Milana Beka, u to vreme bio Mišković.

U istoj depeši od 16. oktobra pominju se i neki ‘diskretni’ izvori novca za buduću Srpsku naprednu stranku. Osim na domaći krupni biznis, pažnja se skreće i na dva strana izvora: jedan iz Francuske, a drugi od posebnog fonda jedne od partija u Nemačkoj. Francuski izvor, koji se u depeši ne otkriva, mogao bi da bude krug ljudi oko kuma Aleksandra Vučića, Nikole Petrovića, koji je francuski državljanin. Ne pominje se u depeši ni ime nemačke partije koja je donirala SNS, ali je po ulagivačkom stavu Vučića prema aktuelnoj kancelarki Angeli Merkel više nego jasno da se radi o nekom fondu njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

U depeši upućenoj 19. novembra 2008. iz američke ambasade u Beogradu, Stejt Departmentu u Vašingtonu, navodi se kako je u jednom razgovoru (ne navode se ni datum ni mesto održavanja tog sastanka), tadašnji šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, Miodrag Rakić, rekao zameniku ambasadora da ga je pre majskih izbora te godine Tadić uputio da „ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS-a, jer bi SNS-ova biračka baza bila važna za napredovanje srpske pro-evropske struje“.

U depeši od 24. decembra 2008. se opisuje razgovor sa Jorgovankom Tabaković, koja se opisuje kao vodeći ekonomski stručnjak naprednjaka. Sastanak je održan 19. novembra, a po opisu se može zaključiti kako je to bio samo jedan u nizu susreta. Razlog za ovaj sastanak, objašnjava se u depeši, bila je inicijativa SNS-a kako republička Vlada treba da bude aktivnija u privredi i da se distancira od ‘makroekonomskog fundamentalizma’. Zbog ovog odstupanja od neo-liberalnih doktrina koje su Amerikanci namenili pokorenim državama, ambasada je na razgovor i objašnjenje pozvala Tabakovićevu. Na kraju depeše, ambasador Manter je za trenutak zaboravio na diplomatsku suzdržanost i zgroženo napomenuo kako su Tabakovićkini stavovi „odraz njenih socijalističkih korena iz vremena kada je bila ministar u Miloševićevoj vladi“ i da je „ekonomski plan SNS-a orijentisan na prošlost i socijalizam“.

Kako se navodi u depeši, Tabakovićeva je podvukla kako monetarna politika mora da bude labavija, jer jak dinar šteti domaćoj privredi. Tvrdila je kako Srbija, u slučaju odgovornije monetarne politike, ne bi više imala potrebe da se zadužuje kod Međunarodnog monetarnog fonda, kao i da Narodna banka Srbije treba više da brine o povećanju standarda, nego o inflaciji. Zagovarala je tada veći protekcionizam u spoljnoj trgovini, tvrdeći kako Srbija ne treba bezrezervno da implementira Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, jer bi to uništilo domaću ekonomiju. Čak je kao primer korisnog izolacionizma istakla primer Sjedinjenih Američkih Država i kvote koje su uvele na uvoz automobila iz Japana.

Kada se uporede ondašnja Jorgovanka Tabaković i ova današnja, reciklirana, vidi se da su joj američki instruktori u potpunosti promenili mišljenje. Po onoj narodnoj „što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno magarcu“, Amerikanci rado uvode zaštitne mere korisne za sopstvenu privredu, ali su apsolutno protiv toga da iste mere primenjuju njihove kolonije, pa tako isto i Srbija. Isto tako, u njihovom je interesu da se kolonije dalje zadužuju i dublje upadaju u dužničko ropstvo, tako da je guvernerka NBS-a Jorgovanka Tabaković potpuno zaboravila šta je mislila i zagovarala članica predsedništva SNS-a Jorgovanka Tabaković – Srbija se, od kako je ona na čelu Narodne banke, iz dana u dan sve više zadužuje.

Ključna stavka kolonijalnog položaja naše države prema zapadnom kapitalu bez ikakve sumnje jeste zakonski implementirana kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Prelazni trgovinski sporazum. Oni su potpisani 29. aprila 2008. godine u Briselu, a ratifikovala ih je Narodna skupština Republike Srbije 9. septembra 2008. godine. Od 1. februara 2009. Srbija jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum, godinu dana pre nego što je njegova primena odobrena i u EU. On sadrži uglavnom trgovinske odredbe SSP-a. Početak ratifikacije odobren je u junu 2010. godine, a Evropski parlament 19. januara 2011. ratifikuje SSP. SSP-om se stvara zona slobodne trgovine između Srbije i EU u prelaznom periodu od šest godina, a proces ratifikacije u zemljama članicama Evropske unije završen je 18. juna 2013. godine nakon ratifikacije Litvanije. Obaveza Srbije se sastoji u postepenom ukidanju carina, što treba čitati kao potpuno rušenje bilo kakve državne kontrole trgovinskih odnosa naše zemlje. Dve najvažnije obaveze koje je naša zemlja preuzela potpisivanjem ovog Sporazuma je uspostavljanje zone slobodne trgovine i usklađivanje zakonodavstva sa pravom EU, u jednoj ekonomskoj klimi gde razrušena srpska ekonomija ne može da izveze skoro ništa, a skoro sve mora da uveze po kvotama koje određuje briselska vrhuška.

Šta nam ovo govori?

Koliko god ovih 17 godina bile lude i činile se još luđe, čini se da ključni koraci tek predstoje. Zapadni imperijalizam se sprema za poslednju i ne tako malu navalu na ono ključno što je ostalo u srpskoj ekonomiji. I za te poduhvate, potreban je stabilan akter koji može da okupi oko sebe i srpski biznis koji polaže račune stranom kapitalu, ali i dovoljan deo običnog naroda koji je tradicionalno već tri decenije okupljen oko nacionalno-konzervativne naracije, čiji stožer je od 2000. do 2008. bio SRS. Ako tako postavimo stvari, Vučić i politički mutant SNS su bili jedina preostala karta na koju može da se zaigra.

Primera radi – general Božidar Delić, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, nakon povratka u Srpsku radikalnu stranku, napuštajući je dana 28. februara, 2011. godine, izjavio je da se vraća u Srpsku radikalnu stranku „jer je Srpska napredna stranka, koju je osnovao sa Tomislavom Nikolićem, prevara u kojoj patriote i pošteni ljudi nemaju šansu“. Delić je tog dana novinarima u Skupštini Srbije rekao da je „ušao u naprednjake jer je mislio da će to biti stranka poštenih ljudi i patriota, ali da za dve i po godine nije saznao kakav je program naprednjaka“ i da mu je rečeno da je to zbog toga što je na engleskom jeziku; pa je još dodao i ovo: „…To znači da program SNS nije pisan u Srbiji“. Delić je naveo i da se o svemu pitaju samo Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Suština SNS-a je bazirana na tome da je ona morala, radi završnih faza poslova, da okupi najrazličitije činioce, ali i najrazličitije narative kojim će pacifikovati i kanalisati bojazni stanovništva. Božidar Delić je u jednom momentu rekao da su „u SNS ušli članovi svih većih partija“ i u to nema sumnje – ako je politička mapa Srbije od 1991. bila mutna sa potpuno nejasnim programima većine patija, od dolaska SNS-a ona postaje još mutnija.

Baš zato, fenomen SNS-a nije tako lak za analizu, jer je to partija koja je sve što je do podne, više nije od podne – i na taj način upravo vlada. U njoj su i prebegli tehnokrati „druge Srbije“ koji su očekivali agresivnije privatizacije, ali i neki primetni delovi stare baze SRS-a, čak i delova SPS-a. Ona je i proevropska i vojno neutralna, i patriotska i „individualistička“, i srpska i zapadna – ta šizofrenija samo pokazuje koliko duboko smo se ovde upleli sa restauracijom kapitalizma.

Kada već pričamo o političkim šizofrenijama, ne trebamo ni zaboraviti momenat izjave Tomislava Nikolića da „Srbija ne sme da se opredeljuje i voleo bih da vodi politiku kao što je nekada Josip Broz Tito, ali treba da usklađuje svoju spoljnu politiku sa EU“ (?!). Na kraju krajeva, čak i na prvi pogled, da li ova rečenica treba analizu svoje neostvarivosti i ludosti, ali opet u isto vreme – nužnosti ludih preloma koje mora da radi srpska politika da bi mogla da uspostavi kontrolu nad procesima koji su joj povereni.

Gde je u svemu ovome mesto domaće radničke klase? Dolazimo do najbolnije tačke poražavajuće demografije naroda.

Direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Zoran Martinović izjavio je da je u Srbiji nezaposleno 31,2 odsto mladih, što je 2,5 puta više od opšte nezaposlenosti. „Visok procenat mladih, oko 16,5 odsto, niti radi, niti se školuje“, rekao je Martinović i dodao da je evidenciji NSZ oko 23 odsto mladih do 30 godina, a da mladi prosečno čekaju na posao dve godine.

Stavimo to u još širu perspektivu demografskog i socijalnog kapaciteta naroda.

Srbija je od 2002. do danas izgubila oko 450.000 ljudi – što zbog bele kuge, što zbog iseljavanja ljudi. Radno sposobno stanovništvo starosti od 15 do 64 godine čini 67,4 odsto ukupne populacije. Uprošćeno, ako u zemlji ima oko 7 miliona ljudi – radno sposobno stanovništvo čini oko 4.5 miliona ljudi, od toga javni sektor Srbije zapošljava oko 700.000 ljudi.

Prema jednom članku koji je izašao na sajtu ‘Slobodna Evropa’, mogli smo da pročitamo sledeće: „prema rečima Darka Marinkovića, direktora Centra za industrijske odnose, radnici su izgubili nekadašnji elan da se bore za sopstvena prava i prepustili su se nekoj vrsti apatije, bez volje i želje da se bore: „Ta demotivacija ima nekoliko izvora. Prvo, u uslovima krize, u kojima se Srbija nalazi već godinama, logično opada ta borbenost. Drugo, u tako teškim ekonomskim uslovima, među ljudima postoji strah od gubitka posla i strah za elementarnu egzistenciju, koji takođe demorališe i demotiviše ljude da učestvuju u sindikalnim akcijama.““

Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca kaže da je, u stvari, položaj svih zaposlenih u Srbiji neizvestan i težak: „… Radnici su svesni da nemaju podršku države, već da država daje podršku takozvanim investitorima i da je neprijateljski raspoložena prema radnicima. Sindikati su nedovoljno jaki, ponegde i nedovoljno dobro organizovani, da bi pružili ikakvu podršku tim radnicima. Oni osećaju da su nemoćni i slabi, posebno u delovima zemlje koje karakteriše visoka nezaposlenost i male zarade, a u koje idu kompanije poput Jure, konstatuje Ristić.“

Elementarni problemi sa kojim bi se suočila svaka leva opcija, pod uslovom da je ima, u ovim okolnostima bili bi frapirajući i pitanje je koliko velika infrastruktura je potrebna da se na njih uopšte i zamisli odgovor. Jedan od najvećih problema sa kojim se susreće srpska politička geografija jeste trpanje ljudi u javni sektor, na koji način su vlasti od Petog oktobra naovamo rešavale goruća socijalna pitanja. Primera radi koliko se državni aparat u Srbiji množio na račun privrede najbolje pokazuje podatak da je 2000. u industriji radilo 900.000 ljudi, a danas svega 286.000. Danas u Srbiji sa 7,1 milion stanovnika u javnom sektoru radi više od 660.000 ljudi, dok je u celoj bivšoj Jugoslaviji sa 22 miliona stanovnika u javnom sektoru bilo uposleno 450.000 ljudi. To efektivno znači da vi imate pola miliona ljudi koji zavise direktno od državne vlasti, a to u radno sposobnom stanovništvu od 4.5 miliona ljudi nije nikako dobro.

U ovim situacijama, gde vama u proizvodnji radi maksimum 300.000 ljudi, vi skoro ne možete da vodite klasnu borbu, posebno ne sa sindikatima koji su već decenijama unazad poslušnici države i potpuno nesposobni za ikakvu mobilizaciju van državne odluke. Posebno ne ako imamo u vidu generalno raspoloženje među radnim stanovništvom (o kojem je bilo reči gore), kao i ako imamo u vidu da je dobar deo zaposlenih morao da se „ruralifikuje“, tj. da počne da se okreće poljoprivredi u smislu dodatnog izdržavanja. Jedan deo ljudi je prodao imovinu u gradu i otišao na selo ili se oslonio na deo rodbine u vangradskim sredinama, dok se drugi deo ljudi, kao i u vreme devedesetih, posvetio „sivoj ekonomiji“. Sa takvim dnevnim rasporedom, potpuno je nerealno očekivati da iko ima vremena da se bavi aktivnom političkom organizacijom. Element straha i očajanja, očigledno, nikad nije igrao veću ulogu.

Prema procenama stanovništva po tipu naselja, u Srbiji preovlađuje gradsko stanovništvo, i to u procentu od 59,9 odsto. Dakle imamo oko 40% stanovništva van gradskih sredina, što nije mali broj i jednako je teško dopreti do njih i njihove partikularne probleme povezati sa problemima koje ima gradsko stanovništvo. Nema sumnje da su ruralne ili polu-ruralne sredine uništene i opljačkane da bi administrativni centri Beograda, Novog Sada i Niša mogli da postoje. Ta tenzija na relaciji grad-periferija-selo jeste tropa koja mori lokalnu politiku još iz doba socijalizma i ozbiljna leva opcija bi morala da nađe način da ovaj narativ preveže u jedinstveno tumačenje problema, što nimalo nije lako. Beda je najveća na jugoistoku Srbije, gde više polovine stanovnika živi u siromaštvu – Preševo 63,6 odsto, Bojnik 63,4 odsto, Bujanovac i Lebane 54,6 odsto, a slede Babušnica, Bosilegrad, Vladičin Han, Gadžin Han, Doljevac, Žitorađa, Medveđa, Trgovište i Crna Trava. U takvoj situaciji, mi pred sobom imamo devastaciju i praktičnu odsečenost juga i jugoistoka zemlje iz političkih i društvenih tokova, a to je deo zemlje sa oko milion i po ljudi.

Po statistikama od pre 4 godine, 2.700.000 stanovnika manje-više zavisilo je od državne milostinje, u kombinovanom modusu koji je bio prepušten na maštu svakom preduzeću; malo robe u naturi preko sindikata, malo delova plate, malo toplih obroka. Više od 2,5 miliona ljudi u Srbiji živi u siromaštvu sa mesečnim prihodima ispod 15.000 dinara, podaci su tima Vlade Srbije za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Prošle godine državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja Nenad Ivanišević rekao je da prosečna pomoć po članu domaćinstva iznosi oko 5.000 dinara i da to pomaže primaocima da zadovolje najosnovnije potrebe. Na pitanje koje potrebe mogu da se zadovolje sa 166,66 dinara dnevno, Ivanišević je odgovorio da su „tolike budžetske mogućnosti“.

Sve ovo ukazuje na jednu paklenu rovovsku bitku koju će narod u našoj zemlji morati da vodi ako želi da opstane. Naravno, da bi vodio bitku on mora da ima stožer oko kojeg se okuplja, dok nažalost SNS propaganda dovodi do efekta gde se ljudi prema sebi ponašaju kao autoimuna bolest, nažalost bore se protiv sebe i svojih postignuća, verujući da rade pravu stvar.

Klasni kompozit vladajuće klase

Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jeste ako ne baš jedini, onda sigurno najagilniji istraživač „novih elita“ – on je u pet navrata „snimao“ domaću ekonomsku elitu: 1984., 1989., 1993., 1997. i 2003/4. Iz Lazićevih istraživanja proizilazi da su ključne aktere u transformaciji socijalističkog poretka u kapitalistički društveni sistem predstavljale socijalističke elite. Godine 1993. više od dve trećine menadžera u Srbiji je direktno ili indirektno poticalo iz bivše socijalističke nomenklature. Najbliža po strukturi, tada nam je bila ruska ekonomska elita, sa oko 50 odsto pripadnika bivše nomenklature, što je i logično obzirom na socijalistički karakter dve države.

U sastav novoformiranih elita u srednjoj i istočnoj Evropi biznismeni se pretežno regrutuju iz srednjeg upravljačkog sloja bivših komunističkih partija, tada pretvorenih kod nas u SPS. Kod nas se nova elita formirala uglavnom proporcionalno, iz srednjih, ali i viših slojeva, iz redova stručnjaka i rukovodilaca. Oni su političku moć, kulturni i socijalni kapital – ali pre svega lične kontakte – pretvarali u osnove budućeg kapitala.

Zbog opšteg velikog pada prihoda devedesetih, zaposleni, nezaposleni i penzioneri morali su, radi pukog opstanka, da potraže dodatne prihode. Znatan broj stanovnika je ili imao još uvek vlasništvo nad obradivim zemljištem, ili bio u bliskim rodbinskim vezama sa seoskim stanovništvom. To je bio početak „de-klasizacije“ srpske radničke klase, tj. društvene fragmentacije mobilizacionog kapaciteta. Tako je jednu strategiju preživljavanja činio povratak na samoproizvodnju, potpunim ili delimičnim povratkom u poljoprivredno zanimanje. Drugi izvor predstavljao je masovni angažman u sivoj i crnoj ekonomiji, koji je bio dobio širok prostor zbog sloma unutrašnjeg pravnog poretka, ali i zbog kriminalizacije najvećeg dela međunarodne razmene kao posledice ekonomskih sankcija UN-a.

Tako se u Srbiji, u prvoj polovini devedesetih, formirao specifičan sistem „trostruke ekonomije“, gde je prvu činio javni sektor, sa snažnijom regulacionom i redistributivnom ulogom državnih aparata, drugu postepeno napredujući privatni sektor, a treću masovno narasli sektor sive i crne ekonomije. Granice između legalne – državne i privatne – paralegalne i ilegalne ekonomije nisu bile ni jasne, niti su u tim uslovima mogle da budu jasne.

Od druge polovine devedesetih, u ekonomsku elitu u Srbiji počeli su masovnije da prodiru pojedinci iz treće biznis generacije, koji ranije nisu pripadali nomenklaturi, nalaze sociolozi Milan Lazić i Slobodan Cvejić. Treća generacija poslovne elite počinje da se formira sredinom devedesetih – ne, dakle, kako vlada uverenje s promenama 2000., već 1996/97. Posle promene režima 2000., taj proces se ubrzava i oni već 2003. godine čine polovinu poslovne elite – smanjili su one 2/3 bivših socijalističkih menadžera na polovinu. Ovaj sloj ljudi je bio ključan u formiranju agresivnih apetita DOS-a.

Novost koju ta generacija donosi je veća prilagođenost sistemu regularnog poslovanja. Tu grupu čine ljudi srednjih godina. Po stavovima, to je najevropskiji deo stanovništva, konstatuje Lazić u razgovoru s reporterom „Vremena“. Jedno istraživanje koje je sprovedeno na uzorku od 80 narodnih poslanika, odnosno ministara i državnih sekretara i 40 uticajnih privrednika pokazuje da postotak pripadnika elita u Srbiji, u poređenju s drugim evropskim zemljama, na primer u poznavanju nekog od tri najrasprostranjenija evropska jezika ni u jednom slučaju nije na poslednjem mestu. Jezik ne predstavlja barijeru uspostavljanju kontakata s evropskim partnerima. Ovaj zaključak se posebno odnosi na ekonomsku elitu čiji predstavnici bezmalo stoprocentno (97,5 odsto) vladaju engleskim jezikom. Neki podaci iz te ankete ukazuju na česte kontakte koje pripadnici političke i ekonomske elite ostvaruju s pojedincima i institucijama iz EU.

Vladimir Vuletić u istraživanju „Strukturalna obeležja političke elite Srbije kao pretpostavka priključenja Srbije EU“, objavljenom u zborniku Političke stranke u Srbiji i Evropska unija registruje da „… Političari danas, za razliku od kraja osamdesetih, mnogo češće stupaju u brak s pripadnicima drugih elitnih slojeva – kao što su direktori višeg ranga, preduzetnici i, u manjoj meri, političari. Podaci pokazuju da je, za razliku od 1989. godine kada je tek svaki dvadeseti političar bio u braku s pripadnikom elitnih slojeva, danas to slučaj sa svakim petim pripadnikom političke elite.“

„Oni su proevropski motivisani pre svega zato što očekuju da će njihovo vlasništvo tako najbolje biti zaštićeno čvrstim evropskim pravnim sistemom. Njihova proevropska orijentacija, međutim, ne znači istovremeno i liberalnu orijentaciju. Oni očekuju da se država pojavi kao zaštitnik ekonomije…“, konstatuje Lazić.

Upravo su tu stradali oni delovi domaće buržoazije koji su od države očekivali zaštitu od agresivnih evropskih carinskih zakona. Tu je nastalo uskor grlo novčanih, samim tim i državno-političkih interesa. Da li i koliko država pod novim uslovima diktata zapadnog kapitala može i sme da redistribuira novca? Kome? I kako, shodno tome, sprečiti društvene potrese? Široki slojevi stanovništva su državnu redistribuciju najčešće videli kao ključno spasonosno sredstvo egzistencijalnog opstanka – zbog ekonomskog kolapsa, uslovljenog prvenstveno ratom i međunarodnim sankcijama, zatim i „tranzicijskom recesijom“.

Ima li indicija o klasnom sukobu vlasnika i najamnika? Među radnicima vlada konfuzija jer se teško navikavaju na odnos vlasnik–najamnik, konstatuje Lazić. Oni se teško mire sa tim da u novom sistemu oni nisu vlasnici, već da zapravo uživaju samo pasivna prava (pravo na zaštitu). Nisu se saživeli s novim odnosima između privatnih vlasnika i zaposlenih, za koje država samo može da uspostavi pravni okvir (radno vreme, zaštita na radu, procedura otpuštanja) i da se u tripartitnim pregovorima, na primer o nadnicama, pojavi kao medijator, ali ne i kao arbitar. Razbijeni su i fragmentizovani da bi uspešnije pregovarali, tj. da bi brže predavali pozicije. Čini se da se od ovih udaraca radnička klasa Srbije nikad nije oporavila.

Institut za sociološka istraživanja pri Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sproveo je u novembru 2003. jednu od retkih anketa reprezentativnog uzorka odraslog stanovništva Srbije u koju su uključena i pitanja o stavovima prema privatizaciji. Samo 19 odsto ispitanika podržalo je bezuslovno privatizaciju svih društvenih i državnih preduzeća, dok je apsolutna većina u celini odbacivala privatizaciju struje (71 odsto), institucija zdravstvene zaštite (68 odsto), sistema vodovoda i kanalizacije (67 odsto) i nafte (62 odsto), a još oko petina ispitanika je predlagala da privatizacija u ovim sektorima privrede ostane u granicama 49 odsto vrednosti kapitala.

Drugo reprezentativno istraživanje socijalnih posledica privatizacije u Srbiji od 2001. do 2006. je sproveo Centar za obrazovanje, istraživanje i privatizaciju Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost u 50 privatizovanih preduzeća, takođe. Apsolutna većina od dve trećine ispitanika (62,5 odsto) nezadovoljna je efektima privatizacije. Ipak – narod je, listom, nastavio da glasa i za DS i za SPS, a naposletku i za SNS – koje su sve bez izuzetka tvrdile da su dalje privatizacije i kresanje državnih dotacija jedini put napred.

Interesi kapitala u našoj zemlji

Prethodnih deset godina evropske kompanije bile su vodeći investitori u Srbiji. One su u našu zemlju u tom periodu uložile gotovo 15 milijardi evra, što je 73 odsto svih investicija koje su došle u Srbiju. EU je ključni i najveći ‘trgovinski partner’ Srbije, sa udelom preko 63 odsto u njenom ukupnom izvozu i uvozu.

Investicije kompanija iz Austrije u Srbiji su oko tri milijarde dolara i ta država zauzima prvo mesto po ukupnoj sumi investicija u našoj zemlji od 2000. godine. 2015. godine Zorana Mihajlović je baš u razgovoru sa austrijskom delegacijom rekla je da „se planira i novi Zakon o planiranju i izgradnji koji treba da stvori povoljnije okruženje za dolazak i ulaganje stranih kompanija“.

Pritom pogledajmo sastav austrijskih investicija – banke, osiguravajuća društva i jedan mobilni operater, dakle investicije u finansijski sektor i u sektor usluga. Blisko iza nje je Italija, a iza te dve države su Norveška i Belgija.

Odupreti se ovoj čitavoj mašineriji sa potpuno razbijenim radništvom i partijskom strukturom koja je skoro potpuno korumpirana u ovim uslovima postaje nemoguć zadatak. Srbija je, uz sve to, jedan od najvećih uvoznika smrznutog voća i povrća na dva najveća tržišta EU – najveća na francuskom tržištu i druga najveća na nemačkom tržištu. Jedina koja joj parira po tom pitanju je Rumunija, a srpsko voće i povrće se sa ovih prostora uvozi po neuporedivo nižim, za naše poljoprivrednike lošim kvotama.

Šta dakle vladajući blok radi kada vlada, tj. kako on vlada? U svakim uslovima, a u ovim periferijskim i nestabilnim posebno – to obuhvata zadovoljavanje interesa glavnih klasa, slojeva i frakcija klasa koje se nalaze u vladajućem bloku, pre svega „stvaranjem povoljne poslovne klime“, tj. uslova koji će omogućiti ostvarivanje veće stope profita kroz intenzivniju eksploataciju podređenih klasa. Pod time se, dakle, podrazumeva „igranje“ u interesu svih pojavnih oblika krupnog kapitala – industrijskog, trgovačkog i bankarskog; mada pitanje kojoj od ove tri frakcije sve ove zakonske regulative „razlabavljivanja tržišta“ idu najviše na ruku ostaje otvoreno. Izraz ‘blok na vlasti’ nema nikakve veze sa političkim partijama, već sa klasnom strukturom jednog društva i klasnim pozicioniranjem slojeva unutar njega. Političke partije mogu, ali i ne moraju na različite načine odražavati ove rasporede. Uglavnom, ovako ili onako, nastavak privatizacije biće prvi rezultat primene nove, radikalnije regulative, jer se njime pre svega otvara mogućnost kapitalu da u relativno kratkom roku zabeleži veliki profit. Zato će ona, pre svega, privući one najdinamičnije frakcije globalne buržoazije t.j. one frakcije kapitala uz koje se obično vezuje epitet „spekulativni“ (dakle bankarski), sem u slučajevima u kojima je, uz državnu asistenciju, predviđena uspostava strateškog partnerstva (NIS, naprimer). Prvi efekti ovih reformi osetiće se vrlo brzo kada se pristupi „otvaranju“ države tj. liberalizaciji i privatizaciji onih privrednih sektora, preduzeća i ustanova koje još uvek nisu liberalizovane, pre svega kada usledi privatizacija Elektroprivrednog sistema (EPS-a) – jer nema sumnje da će upravo nastavak privatizacije predstavljati prvi korak u implementaciji nove regulative. Uglavnom, već se u ovom trenutku može pretpostaviti da će to biti privatizacioni talas koji će po uspešnosti prevazići sve prethodne privatizacije javnih preduzeća – s obzirom na odredbe zakona kojima se značajno pojeftinjuje otpuštanje zaposlenih, koje će privući daleko veći broj potencijalnih investitora (jer se time troškovi u startu umanjuju, a samim tim raste i projektovana stopa profita). Drugi očekivani korak biće širenje tzv. javno-privatnih partnerstava tj. privatizacija javnih i komunalnih preduzeća u velikim gradovima (pre svega vodovoda, usluga odnošenja smeća, gradskog saobraćaja, snabdevanja gasom itd.). Zakonski je teren tu već trasiran, a povučeni su i brojni praktični potezi u pravcu njihovog uspostavljanja: u mnogim gradovima su gradske uprave već krenule da pripremaju predloge za javno-privatna partnerstva, u nekima je započelo i strateško uništavanje određenih javno-komunalnih preduzeća – sa idejom da se, obaranjem cene preduzeća, ona učine primamljivijim za potencijalne investitore – a u nekim gradovima i sektorima već se krenulo sa realizacijom (npr. uvođenje sistema BusPlus u javnom prevozu u Beogradu, Aerodrom Beograd). Treći mogući korak je privatizacija (delova) sektora zdravstvene i socijalne zaštite – u kojoj meri i na koji način, ostaje da se vidi. Pitanje EPS-a i njegove „svojinske transformacije“ ostaje tu svakako u fokusu, budući da je nemački gigant RWE (Rheinisch-Westfälisches Elektrizitätswerk) već godinama najavljuje da bi voleo da bude upravo taj „strateški partner“ Elektroprivredi Srbije.

Mi smo danas svedoci da je za kolonizaciju jedne zemlje ovo veoma bitna stvar. Danas je gotovo ceo finansijski sistem u stranom vlasništvu (domaće banke su ili prodate ili su propale), naftna industrija je skoro poklonjena Gaspromu, na tržištu telekomunikacija je samo Telekom domaći a godinama se priprema njegova privatizacija koja će sasvim sigurno uskoro i uslediti, Železara je prodata Amerikancima, pa Kinezima, Zastava Italijanima, benzinske pumpe u većini strane, najveći hoteli strani, poljoprivredno zemljište se poklanja strancima do te mere da se čak i domaći tajkuni žale(!), JAT skoro poklonjen Arapima, priprema se koncesija Aerodroma Beograd a u pripremi su, znamo, privatizacija EPS i RTB Bora, i tako dalje i tako dalje. Suštinski, bilo koja levičarska opcija koja bi došla na vlast poput Sirize u Grčkoj bi se susrela sa minimalnim manevarskim prostorom po pitanju vođenja ekonomske politike, poput kita na suvom, iza sebe bi posmatrala vodu u kojoj može da pliva, ali ta voda je odavno prestala da bude mesto njenog života — realnost je suva obala na koju nas je poslala liberalna političko-ekonomska elita koja je sasvim moguće i sama uhvaćena u zamku koju nije umela da prepozna. Re-nacionalizacija koja bi bila poželjna uz jaku narodnu i vojnu podršku nad domaćim kapitalistima je gotovo nemoguća misija u situaciji kada je naša privreda razdeljena svim svetskim silama, a domaća buržoazija sitan tržišni igrač (nema ni potrebe navoditi koliko je KPJ imala jednostavniju situaciju nakon II sv. rata po ovom pitanju). Odnosno, da preciziramo poentu od koje smo počeli pitanjem kolonizacije. Na ovaj način je Srbija zauzela poziciju unutar svetskog tržišta koju simbolizuje pozicija radnika. Setimo se Marksovih reči kako radnik na tržište nema šta drugo da iznese osim sopstvene radne snage. To važi danas za čitav narod u Srbiji. S jedne strane, veliki broj ljudi (najčešće sa sela i fakultetski obrazovanih) emigrira i prodaje radnu snagu na čitavoj planeti kapitalističkog svetskog tržišta (metaforički u XXI veku možemo reći da ne živimo više na planeti Zemlji nego planeti Kapital), dok sa druge strane narod prodaje svoju radnu snagu u uslužnom sektoru ili stranom kapitalu u Srbiji. Dakle, nategnućemo ovde poentu i reći kako čitava država Srbija prodaje radnu snagu, to je osnovna roba kojom ona trguje i to je osnova njene kolonijalne potlačenosti koja se prenosi na ideološko polje. Najvažnija sredstva za proizvodnju nisu u vlasništvu ni države Srbije, ni domaće buržoazije, o radnicima da ne govorimo.

Takođe, Srbija biva vrlo brzo vojno okružena NATO paktom. Poslednja u nizu država koje su pristupile NATO-u je Đukanovićeva Crna Gora. Dakle, u našem okruženju su tri države članice, sa Kosovom i Bosnom koje su, praktično, pod američkom vojnom okupacijom. Na Kosovu je, prema zvaničnim informacijama, stacionirano oko 10.000 američkih vojnika, u Bosni ih ima oko 3.000 iz mešovitih snaga NATO-a pod imenom EUFOR. U oktobru prošle godine imali smo vanrednu situaciju gde su u Srbiji vojno-pokaznu vežbu imali Rusi i Belorusi pod imenom „Slovensko Bratstvo“. Za to vreme, u susednoj Crnoj Gori, NATO je imao vežbu (!) za odbranu od poplava i hemijskih napada (!?).

Ovo su sve ogromni testovi za SNS režim jer se krug polako sužava i kroz par godina će se morati dati odgovor na to kome će se ova država prikloniti. SNS koji podržava EU, ali ne da Kosovo i Metohiju, koji ne priznaje Krim, ali odbija da uvede sankcije Rusiji, koji neće da uđe u NATO, ali dopušta NATO-u da uđe u Srbiju, koji kaže da je srpski narod ponosan i herojski, ali mu govori da je lenj i da mrzi uspeh – i na kraju čiji nesumnjivi vođa Aleksandar Vučić više nije pravoslavac, on je sada protestant, jer „on i Vlada pripadaju onom protestantskom delu Evrope koji zna da samo teškim radom može da dođe do uspeha“.

Upravo kroz jednu takvu kompleksnu protivrečnost se realizuje nastavak uništavanja domaće ekonomije.

Dakle, iako po svim istraživanjima u srpskom narodu postoji veliki deo populacije koji bi radio gotovo sve suprotno od onoga što rade sve partije na vlasti poslednjih 17 godina, ova masa nema nijednu političku partiju koja se bori za interese ovih delova naroda. Zašto ovo napominjemo? Pre svega iz razloga što je ovo materijalna činjenica koja nesumnjivo otvara prostor za novu masovnu političku opciju, ali to što je otvara ne znači nužno da će ona sama doći i-ili da će doći time što će se ta opcija zanositi idejom da će se prikačiti uz nekog od kandidata i da će on, za naš račun, obaviti posao teorijske homogenizacije i borbe za prepoznatljivost. Takva politička opcija, o kojoj pričamo, na duži rok može održati poverenje naroda samo kao radikala desnica ili radikalna levica. Ali to nije jedini razlog, ovo je takođe činjenica koja nam govori da postoji distinkcija između ideologije koja živi u narodu i ideologije koja živi u političkim i državnim aparatima. Zašto je to tako? Prvo, narod nije izmanipulisan u smislu da narod „zaista veruje da će biti bolje“. Narod glasa jer, kako kažu u Srbiji, „i od goreg ima gore“. To je pogonsko gorivo SNS-a u agitaciji. Zanemarljiv je broj onih koji podržavaju SNS u smislu da se u potpunosti slažu sa političkim programom SNS-a, pa čak i sa Vučićem, a još gore je bilo za DS i Tadića. Dakle, podudaranje u stavovima i manipulacija nisu najbitniji razlog podrške nekoj partiji ili njenom vođi. Ovde ćemo se opet suprotstaviti naivnoj ideji da manipulacija postoji kao takva, kao čin opsene ili magije. Ponovićemo ovo – vladajuća klasa je materijalno uhvaćena u vladajućoj ideologiji, ona nema natprirodnu moć ‘slobodnog’ izmišljanja i menjanja svoje ideologije kako bi je prilagodila kao instrument više ili manje trajnih i kontradiktornih ‘potreba’ koje zahtevaju okolnosti. SNS u svojim idejnim mahinacijama radi sa onim što joj je podeljeno i baca sve karte na „glasajte za nas jer iako nismo savršeni, mi smo najbolje što možete da dobijete u ovim teškim vremenima“.

Drugo, Srbija je kolonijalizovana. Na bombama koje su padale po državnom vlasništvu je u Srbiju ušla njegova svetlost zapadni kapital i totalna privatizacija, ruku pod ruku. Većina levičara je ovde naivna i govori da nema razlike između domaćeg i stranog kapitaliste, čak negde i privatnog ili državnog vlasništva. U tom kontekstu, potpuno je jasno zašto političke partije reprodukuju (oni je ne stvaraju, ona se stvara u centrima kapitala, Briselu i Berlinu) različitu ideologiju od one koja spontano živi u narodnim masama, a da opet te odvojene ideologije mogu da se sretnu na izborima. Vučić tako pravi jedan potpuno psihodeličan, ali za sada funkcionalan, ideološki konsenzus; taj da se privatizacije, rasprodaje i stezanje kaiša mora provesti kao deo nekog novog žrtveničkog srpstva, nove golgote u teškim vremenima, a ta golgota je nekako svojstvena i nama, ali i protestantskoj Evropi (!). Narativ je, otprilike, taj da kako su se nekad naši preci žrtvovali kroz istoriju boreći se i protiv najezdi Turaka, Austro-Ugara, nacističke Nemačke i fašističke Italije – sada se srpski narod nalazi na presudnom frontu, u borbi protiv samog sebe i neradničkih navika u sebi i problema koje je, navodno, stvorio period socijalizma.

Razlozi zašto oko 2 miliona ljudi glasa za njegov režim se vrte oko ovih tačaka:

– ideološka i finansijska okupacija unutar koje Vučić ima stranu, a i domaću podršku koja ga preporučuje svim snagama kao najsposobnijeg i najdostojnijeg

– strah od ponovnog sukoba sa NATO paktom koji je, kao što smo videli, realnost

– činjenica da jednim okom namiguje prema Rusiji, što je ljudima u Srbiji važna stvar sa obzirom na prethodnu stavku

– potpuna defanziva naroda pred opštom navalom siromaštva gde ljudi (pogrešno) veruju da je jedino SNS sistem dovoljno jak da te sve ostatke države nekako spasi i-ili da želi da ih spasi

– SNS je daleko najveći i najorganizovaniji sistem i onaj deo stanovništva koji je tradicionalno „lojalistički“ će uvek glasati za figuru za koju se čini da je „dobar političar“

Budući da je to materijalna osnova ideološke hegemonije, veoma je jasno zašto u narodu živi izreka „svi su isti“, ali i „glasaću za manje zlo“. Za dobar deo ljudi u Srbiji, bili spremni da živimo sa tim ili ne, SNS i Vučić su „manje zlo“. Naša najaktuelnija sadašnjost (sadašnjost traje 17 godina, najaktuelniju svrstavamo u vreme vladavine SNS) nam najogoljenije daje uvid da je „diskontinuitet“ koji se dogodio 2012. godine pobedom Nikolića nad Tadićem samo jedan diskontinuitet unutar vladajuće hegemonije koji je bio nužan da bi se održao kontinuitet pro-evropskog puta (čitaj: privatizacionog) Srbije. Sposobnija, organizovanija i jača partija je zamenila partiju koja je počela da gubi podršku u narodu. Ako to domaći liberali ne vide, briselski liberali to jasno vide, pa zato danas najveću podršku iz EU ima Aleksandar Vučić, a ne Saša Janković ili Vuk Jeremić.

Ako bi morali da kompleksan sistem ideoloških manevara SNS-a nekako nazovemo, da imenujemo – to je „patriotska privatizacija“. Na taj specifičan način, SNS zapravo postaje ostvarenje sna onog najekstremnijeg krila srpske prozapadne opozicije koji je još od dana Otpora probleme video u „srpskom azijatstvu“, tj. „balkanizmu“. Međutim, zaplet srpskog lonca je tako postavljen da su ovo mogli da sprovedu finalno, ili barem da pokušaju, tek ocepljeni članovi jedne radikalno nacionalističke, anti-zapadne partije. Ovde nužno moramo da se vratimo na Altiserovu tezu da „ne postoji jednostavna protivrečnost, svaka protivrečnost je kompleksna, dakle nadodređena uvek drugim protivrečnostima i uvek se ispoljava u i kroz specifične nacionalne i internacionalne odnose“. Istovremeno, taj „patriotski“ kapacitet Nikolića i Vučića iz dana radikala je bitna stvar u održavanju političke legitimnosti i narodnjačke ideološke hegemonije. Briselski sporazum, videli smo, mogla je da potpiše samo „patriotska“ Srpska napredna stranka – svakoj drugoj partiji taj paraf bio momentalan nož u čelo. Takođe, ove poslednje i najbolnije privatizacije i otkaze moći će da sprovede samo „patriotska“ SNS, svima ostalima bi to bilo zamerano kao „činovi protiv nacionalnih interesa“. Što oni svakako jesu, ali u oblandi koju je mogla da isporuči frankenštajnska tvorevina kao što je SNS, ovi potezi se tumače kao „herojska odricanja našeg naroda koji mora da položi zalog za svetliju budućnost“, ne kao potezi „NATO plaćenika“. Ima li ičeg tužnijeg kada na sve ovo dođe na kraju jedan Gerhard Šreder na predizbornu konvenciju Aleksandra Vučića? Kome bi drugom to bilo dozvoljeno?

Čini se doduše da iznutra SNS ima jednu bitnu stratešku falinku koja se nasušno tiče podrške koju ta partija ima u narodu, a dva glavna oslonca te podrške su, rekli smo, javni sektor i penzionersko glasačko telo.

Pitanje zaposlenih u javnim preduzećima ovde je specijalno neuralgično, jer ono visi iz godine u godinu: u isto vreme, MMF zahteva konstantno friziranje zaposlenih u državnoj službi, dok je to SNS-ova primarna agitaciona baza. U ovom konkretnom slučaju, reč je o državnoj birokratiji koja popunjava mesta u državnim aparatima, a koja u Srbiji predstavlja uticajan faktor u ukupnim društvenim odnosima. Rekli smo već da u Srbiji sa 7,1 milion stanovnika u javnom sektoru radi više od 660.000 ljudi, a sa tim treba biti obazriv jer je to poslednja (opciono!) zapaljiva tačka u već uništenom sistemu rada. U tom smislu, može se reći da postoje dva moguća scenarija (jer, iz do sada dostupnih informacija o izmenama zakona, nije sasvim jasno koja je sudbina namenjena državnom sektoru). Sa jedne strane, moguće je da će pozicija državne birokratije ostati manje-više neizmenjena, što je u suštini bio rezultat i prethodnog zakona o radu, koji je tako ostao ograničen na privatni sektor, kao i na firme koje su trebale da pređu iz državne u privatnu svojinu. Štiteći zaposlene u (odabranim) državnim preduzećima i državnim institucijama, prethodna (i zapravo još uvek aktuelna) regulativa je time značajno povećala privlačnost zapošljavanja u državnim službama, koje su se, u odnosu na ostale sektore tržišta rada, izdvojile kako visinom prihoda, tako i sigurnošću radnih mesta. To je vodilo intenzivnom zapošljavanju u državnom sektoru i porastu opterećenja koja su morali podneti ostali sektori (koji finansiraju državni sektor), tako da je država postala, na posletku, veliko opterećenje za privredu (tj. krupni kapital), ali se ujedno profilisala kao vodeći poslodavac u srpskom društvu. Druga posledica ovakve politike bio je drastični porast (ionako velikog) uticaja političkih partija na politiku zapošljavanja, budući da je upravo članstvo u nekoj od vladajućih partija predstavljalo ulaznicu ne samo za zapošljavanje u državnom sektoru, već i za razne oblike preduzetništva t.j. unosne poslove sa državom (nabavke, opremanja, investicije itd.). Ovo je potencijalna, dakle, tempirana bomba u rukama budućeg predsednika i stavljen između čekića i nakovnja očekivanja državne službe i zahteva MMF-a i Svetske Banke, ostaje da se vidi koji su dalji koraci. Jasnog plana, naravno, nema i kao i do sad, improvizovaće se u skladu sa podeljenim kartama.

Goruće i svima vidljivo pitanje je i broj nezaposlenih – Evropska komisija tvrdi da je stopa nezaposlenosti u Srbiji oko 16 odsto , ali je realnija procena da je ta brojka barem dva puta veća i da je sigurno oko 35 procenata, što je naravno alarmantno. Ono što, evidentno, SNS-u ne podgreva vatru oko te činjenice jeste da su ti ljudi politički potpuno u defanzivi i da ne postoji još uvek jasan i vidljiv narativ koji bi te ljude stavio u aktivan politički položaj. Ljudi su, prosto, duhovno slomljeni radi višegodišnjih državnih promena i potpuno skeptični prema ikakvoj mogućnosti toga da se ikad više pitaju oko nečega.

Zaključak, ili njegovo odsustvo

Goran Musić je u jednom svom davnijem tekstu napisao da „… mešanje različitih imperijalističkih sila oličavalo se i u nestabilnosti državne strukture. Čestim pučevima, dinastijskim smenama, atentatima itd. Balkan je postao svetski centar intrige i mesto gde se do dan danas većina političkih potresa objašnjava teorijama zavere.“

Nažalost, to kao da nikad nije bilo više tačno nego danas. Kada pogledate komentare na socijalnim mrežama, vi vidite da je jedan deo naroda sluđen do neprepoznatljivosti. Baš apropo ovih demonstracija neposredno nakon ubedljive pobede Aleksandra Vučića, vi imate 15 varijanti ko vodi demonstracije i kome one idu na ruku, po prvi put zajedno marširaju i srpski desničari i „Žene u crnom“ (!). Onda neko dođe i kaže „ma, ove proteste organizuje lično Aleksandar Vučić da bi učvrstio vlast“ itd.

U takvim uslovima, teško je predočiti šta i kako bi trebala bilo koja leva inicijativa da radi. Pre svega treba biti objektivan i sagledati sve prednosti (ako ih ima) i mane oličene u tome da je naša radnička klasa 20 godina sistematski razbijana. U isto vreme, vode se akutni zakonski ratovi protiv omladine – broj policajaca se uvećava, kazne se pooštravaju, a izgrađen je novi zatvor u Padinskoj Skeli koji je koštao 10 miliona evra. Uslovi u domaćim zatvorima u kojima su najviše pripadnici nižih slojeva su katastrofalni, zatvori su prebukirani, a vlast tek najavljuje još oštriju borbu protiv kriminala, a zna se da se to ne odnosi na „legalizovan kriminal“, nego na onaj deo radničke klase koji je svoj materijalni položaj prebacio u sivu zonu. U poređenju sa 2005. godinom, Srbija je 2015. imala za oko 30 odsto više ukupnog broja zatvorenika, odnosno za 36 odsto više zatvorenika na 100.000 stanovnika. Najveći broj zatvorenika, 22,5 odsto osuđen je za krađu, 20,5 odsto za dela povezana s narkoticima, a 19,2 odsto za pljačku. Da li ove statistike zaista nekom treba objašnjavati?

Naravno, nijedan režim nije doveka, pa neće ni ovaj – ali mi apelujemo na sve subjekte koji sebe smatraju pripadnicima socijalističke opcije, narodne opcije – da dobro promisle trenutak u kome se nalazimo, jer on nikad nije bio teži, a ako pogledamo globalnu politiku – ni riskantniji. Danas, treba čitati klasike marksizma i baviti se teorijskom analizom kao nikada do sad, danas to postaje opšte političko pitanje prvog reda.