/Kolektiv TCL./

★

Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi.

– Karl Marks, Fridrih Engels

Mase su te koje stvaraju istoriju, klasna borba je motor istorije.

– Luj Altiser

Najavljivali smo da ćemo kao privremeno rešenje tesktove sa sajta prebaciti na blog, bar one koje smatramo da su značajni za analizu savremene političke konjukture. Došao je trenutak da se to i realizuje.

U proteklih nekoliko meseci odigrao se niz značajnih događaja na globalnom nivou: trijumf Asadove koalicije u Sriji, napad američkog imperijalizma na Venecuelu, pregovori Britanije o istupanju iz EU… Ovakav razvoj političke situacije u svetu, kao i nedavna dešavanja u Srbiji, dodatno su nas uverila da ispravna politička linija mora biti još više nacionalno orijentisana, svesna imperativa borbe za narodnu suverenost. Kao što znamo ispravnost ili neispravnost političke i ideološke linije odlučuje o svemu (Mao).

Istorijska kretanja u zadnjih nekoliko godina pokazuju da, kontra tezi Negrija i Hardta o nastanku novog tipa supranacionalnog entiteta, teza za koju bi smo rekli da je dominatno prisutna u razmišljanjima levičara, nacionalna država ponovo postaje centralno mesto borbe i daleko je od prevaziđene kategorije u korist nekakve nadnacionalne formacije. Ona to nikad nije ni prestajala da bude, jer se celokupna politička klasna borba okreće oko države (Altiser). Danas to postaje očigledno nadolaskom čitavog talasa desnog suverenizma predvođenog Rusijom (otud i značaj te države u globalnoj političkoj postavci), erupcija koja nastaje kao reakcija narodnih masa na teror slobodnog tržišta i ideologiju i  proces „globalizacije“.(1) Prisustvujemo, kako je to Badju nazvao, buđenju istorije.

Mi, kao marksisti, kao komunisti dužni smo da razumemo rast desnog suverenizma kao značajan indikator istorijskih gibanja masa i klasa u eri kada transnacionalni kapital lišava suverene države maltene bilo kakvih ingerencija nad sopstvenom teritorijom i prekraja narode i granice po svojoj meri, usput ubijajući stotine hiljada ljudi. Naravno, paralelno sa tim, dužni smo da ponudimo i forsiramo svoja tumačenja koja ovu problematiku mogu da posmatraju objektivno, ne padajući u desni opskurantizam koji često vreba u kritikama evroatlantizma. Podvucimo još i ovo – ne jer smo gadljivi na drugačije interpretacije i jer mislimo da ’znamo najbolje’ (što je čest levičarski napoleonistički kompleks), već jer prosto mislimo da su savremeni svet i politički procesi u njemu znatno kompleksnija pojava od naturalističkih pojednostavljivanja kojima je desnica sklona – a koja često vode ka lošim rezultatima.

Savremeni monopolistički kapitalizam, koji svoj zenit ostvaruje ubrzano kroz XX vek i moderni imperijalizam, razgradio je sve što mu se našlo na putu – lišio narode i države mogućnosti da žive pod jednim okvirom, da se pitaju o svojoj sudbini, da vode sopstvenu odbrambenu politiku i da se pitaju o alokaciji materijalnih resursa. Ne samo da je uništena ideja o nekom ‘samoupravljanju’, nove neoimperijalističke, transnacionalne strukture pokušavaju da ukinu ideju o skoro bilo kakvom ‘upravljanju’ koje nije u skladu sa tokovima i interesima međunarodnog kapitala i vladajućih finasijskih grupa. Svaki pokušaj da se ‘izostane’ van imperijalnog lanca odlučivanja biva surovo kažnjen ekonomskim iznurivanjem, promenama režima, neretko i katastrofalnim vojnim intervencijama koje predvodi američka vojska. Poslednja u nizu epizoda odigrava se u Venecueli.

Jedna od posledica modernog imperijalizma je i biblijski egzodus naroda sa Bliskog istoka nakon uništavanja tamošnjih državnih sistema. Taj proces je ništa drugo do planirana operacija pokretanja migracije radne snage ka Evropi koja će rezultovati snižavanjem visine nadnica i urušavanjem poslednjih ostataka i ovako preopterećene socijalne države. Evropska buržoazija ovim manevrom pokušava da ostane kompetitivna u sve zaoštrenijoj borbi za globalnu dominaciju, te ne treba imati iluzija o klasnom karakteru tamošnjih ratova i razaranja. Istovetan mehanizam bio je na delu tokom nastajanja kapitalizma kao svetsko-istorijskog sistema u devetnaestovekovnoj Engleskoj. Seljaštvo lišeno poljoprivredne zemlje biva silom poterano na rad u pakao gradske tvornice kao najamni rad. Taj čin ujedno predstavlja i rođenje modernog proletarijata. Od same pojave kapitalizma njegova istorija je prožeta varvatrstvom i razarenjem, kao istorija sistema koji počiva na eksploatacije čitavih masa, naroda i kontinenata, menjajući tokom vremena forme pod kojima egzistira. Imperijalizam je samo poslednja i najviša forma u nizu (Lenjin).

Suočeni smo ponovo sa Lenjinovim pitanjem, pitanjem prvog reda: šta da se radi? Ako je borba za nacionalno oslobođenje danas preduslov za svaku autentičnu politiku emancipacije, o čemu svedoči herojska borba veneculeanskog naroda(2), onda su sva levičarska naklapanja o nekakvom čistom klasnom oslobođenju, gadljiva na pominjanje naroda i suverenističke borbe, zapravo jedna navina i idealistička linija, iza koje nije ništa drugo do strah da se govori o  međudržavnim odnosima i imperijalističkim politikama velikih sila, strah od samog tkiva istorije (Hegel na jednom mestu kaže da u knjizi istorije nema puno srećnih stranica). Neretko je ova linija i direktno potpomognuta od strane globalne buržoazije i njihovih paravanskih organizacija kao deo imperijalnog pogona. Ako ne time što se otvoreno izvršava atlantistička agenda NVO sektora, onda pre svega subjektivacijom kroz  ideologiju koju reprodukuje mreža NVO aparata, pre svega ideologiju ljudskih prava u raznim oblicima, kroz projekte „kulture sećanja i dijaloga“, „regionalne saradnje“ itd.  Materijalizacija toga u našem kontekstu je apologetska kultura koja pozivanjem na narušena ljudska prava manjinskih etničkih zajednica i insisitranjem na procesu „suočavanja sa prošlošću, pomirenja i izgradnje dobrosusedskih odnosa“ blokira svaku kritiku kolonijalnih projekata američkog imperijalizma i faktičkih posledica politike razbijanja SFR, a potom SR Jugoslavije, što predstavlja za nas presudni događaj ove epohe.

Nema sumnje da živimo u jako osobenim vremenima. Egzistencija našeg naroda je osporavana i ugrožena sa svih strana – od učitavanja da je srpski narod maltene genetski zadojeni nekom žeđu za krvlju – te i odgovoran za sve što mu se dešava, do učitavanja i optužbi za hroničnu lenjost i sistematske rasprodaje i razgrađivanja socijalističkih tekovina. Svedočimo i sve žustrijim napadima vladajućih režima u bivšim jugoslovenskim republikama na „srpski element“ koji predstavlja poslednju tačku otpora ekspanzionističkoj politici NATO pakta u strateškom pohodu na Istok.

Na domaćem planu autokolonijalizam, stvoren skoro vekovnom propagandom zapada usmerenom na balkanske narode, među srpskim narodom ostavio je katastrofalne posledice. Odrođeni i odnarođeni, naši intelektualni slojevi mahom usvajaju evroatlantske predrasude prema jugoistoku Evrope, graničnim pojasom prema Aziji i istoku, i odustaju od ideje narodne emancipacije, shvatajući svoju ulogu pre svega kao servisera u nameri da se ovaj deo sveta ‘konačno nauči pameti’ od strane ovog ‘razvijenog’, ‘kulturnog’, ‘civilizovanog’ itd. Jer, koje su bitne razlike između narativa koji nam je sevirala vesternizovana i birokratizovana jugo-elita (koja se kasnije izvrnula u pravo lice, građanistički NVO sektor), zatim Vuk Drašković, zatim Zoran Đinđić, delovi SPS-a, što sve kulminira pobedom DOS-a i padom u potpuni neoliberalni pakao gde se tkivo našeg društva razara i gasi temeljito? U ceo taj potaž politički uklopio se najlogičnije i SNS-ov narativ, koji kao da je objedinio i pokupio malo od svega i zajahao u pokušaju da ovom društvu i kulturi zada odlučujući udarac.

Pokušaj „Dekontaminacije“ našeg naroda i kulture (na kome se radi višedecenijski u kolonijalnom interesu), stoga, je naš ključni neprijatelj. Tu gde smo, iz njihove vizure, ‘zagađeni’ komunitarizmom, idejama o zajednici, egalitarizmom, idejama o samostalnosti i željom da sami biramo politički i društveni put, tu nas treba najjače udariti uveravajući da smo tim nastojanjima opasni po sebe i druge.

Američki ambasador Kajl Skot je, u konačnom otvaranju karata, nedavno izjavio kako smatra da smo mi kao narod skoro uvek na „pogrešnoj strani istorije“ – što mi u TCL-u (i oko njega) znamo odavno. Iz njihovog rova, uperenog ka nama, mi smo ponosni na „pogrešnu stranu istorije“, jer je ona nama jedina ostala, nju jedino i vidimo kao istorijsku. Svaka druga koja bi bila kompromiserska, sluganjska, koja bi se pretvarala da ne vidi američki imperijalizam i njegove katastrofalne posledice po svetsku civilizaciju –  to je ona strana istorije na kojoj mi nikada nećemo biti, jer na njoj nisu bili ni naše dede i babe, ni očevi ni majke, ni naši ideološki prethodnici, među bilo kojim narodima, rasama i kulturama! Zato:

Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može…

Napomene:

1. „Globalizacija“ nije ništa drugo do puki ideologem koji prikriva činjenicu da je u pitanju proces kapitalističke modernizacije i integracije čitave planete u postojeći svetski poredak uspostavljen da bi se održavalo američko usisavanja profita.

2. Kao i NE grčkih masa na referendumu 2015. koje su otišle daleko ispred političkog vođstva Sirize. Grčko iskustvo nas uči da je rez sa statusom kvo moguće načiniti jedino povratkom državne i narodne suverenosti. Ideja o reformisanju EU je revizionisitčka ideja.